Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Светог мученика Нестора, у суботу 9. новембра 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Бијела код Шавника.
Пред почетак Литургије, Преосвећени Епископ је освештао манастирски параклис, посвећен Преподобној матери Параскеви.
Сабарнима је ријечју литургијске проповједи обратио Владика Методије, честитајући данашњи празник и освећење параклиса Преподобне матере наше Параскеве и живописа којим је осликана.
„Тиме, по ко зна који пут, потврђујемо присуство Божје међу нама као народа Божјег, и сада, и све претходне вјекове и вјекове гдје је ова света обитељ овдје, још од Светог Јована Владимира, вјероватно и раније па до данашњег дана, прославља Христа Бога нашег Спаситеља и све свете угоднике Његове, који од памтивјека угодише Господу, у славу Његову на спасење њихово, а за поуку нама хришћанима и народу Божјем. Када је призивао Господ апостоле, апостоли и обични људи који су се бавили неким обичним занимањима, углавном су били рибари, и простим пословима, који нису били људи који су се бавили интелектуалним пословима и учили школе, али су имали срце отворено да препознају близину Божју“.
„У тренутку кад су препознавали присуство Божје, Његову силу, моћ и мудрост, онда су све оно, сав свој улов који су имали животни, не само тог дана кад их је Господ позвао, оставили, не осврћући се за собом и креталиа за Њим, уз пут рекавши: Господе, као што је Петар говорио кад је Господ учинио чудо у његовој лађи, кад је лађа била препуна рибе, потпуно неочекивано уловивши, говорио је, видјевши у томе прст Божји: Господе, иди од мене, ја сам грешан човјек. И увијек је тако бивало. У оној мјери у којој осјетимо близину Божју, Његову благодат, милост, силу, моћ, свјетлост Његове близине, утолико се освјетљава човјек изнутра и сагледава своју недостојност и грешност, и онда нешто што је могло одговарајуће у том тренутку да се каже, то је ријеч: Иди од мене, Господе, јер сам ја грешан човјек“, бесједио је Његово Преосвештенство, додавши да то није једино осјећање али је увијек присустно, осјећање недостојности и грешности у тренутку осјећаја близине Божје.
„Они који не осјећају своју недостојност, грешност и и немају тај осјећај кротости, смирења то је јасан знак за нас, кад нам се то деси, да је Бог далеко од нас. Та Његова свјетлост која освјетљава нашу внутрину она, повлачећи се оставља за собом таму и хладноћу. Тамо гдје Њега нема то је пакао и тама, онда човјек измишља свој значај у тој тами и неку своју величину. Сви ови храмови у којима се Богу молимо и који, данас овај мали храм поред капије освештасмо, трудом игумана нашег Исаије и свих оних дивних људи који му у том благословеном послу помажу, и подухвату светом и честитом, сви ти мали храмови и велики, а нема малих, колике год да су величине, они су сви велики, јер се у њима настањује Бог и они показују Његову присутност овдје међу нама. Али, нису само храмови дом Божји. Дом Божји је и овај свод небески под којим којим стојимо и ова земља по којој ходимо, све је то Божјом руком саздано и створено, и свако оно мјесто у коме се Бог налази, а Он је свуда и гдје се Његово присуство осјећа то је дом Божји“, казао је Владика Методије.
Кад из овог храма изађемо облагодаћени, с миром и благословом Божјим које носимо у свом срцу треба, поучавао је Епископ Методије, свуда даље да проносимо, настављајући да ходамо кроз живот као кроз простор који је дом Божји.
„Никад то осјећање не треба из себе да изгубимо. Увијек треба на томе да се истрајава, да се ради и подвизава на том путу и плану Божјем, путу нашег спасења. Хвала свима онима који су игуману помогли да овај манастир овако изгледа и да је украшен, да се овако црквени, духовни живот овдје унапређује, да се подижу нови храмови и параклиси, да се овај пут којим се скоро па није могло појединим доба године доћи, осим неким посебним теренским возилима, да буде сад овако диван, раван, затегнут, асфалтиран да може с лакоћом да се у ову светињу долази. То је још само један знак колико се ваше срце за оу светињу овдје приљубило и колико љуби дом Божји“.
„Свима вама који сте на било који начин материјално и нематеријално учествовали у подизању и уљепшавању овог простора и ове свете обитељи, да вас Господ обилно благослови својим благословима, вас и ваше домашње и ближње, да вам да оно што је најпотребитије у нашем животу, а то је смирење, скрушење, скромност, благослов Божји, милост према другима људима, молитву и дубоко осјећање присуства и близине Божје, да сваки ваш корак буде позлаћен и благословен у овом животу и да сви заједно, ако Бог да, достигнемо Царство небеско у заједници са Христом да живимо“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.
На крају свете Литургије Владика је одликовао Орденом Светог великомученика и побједоносца Георгија I степена Лазара Зековића са Жабљака и Жељка Шљиванчанина „за показану љубав и доброчинство према својој светој Цркви, а нарочито за немјерљиво залагање приликом обнове и изградње храмова дробњачког краја“.
„Они не само што су се овдје доказали, показали своју љубав, спремност и жртву да помогну Цркви Божјој, манастирима и напретку њеном, него кроз све ове претходне њихове подухвате и дјела која су чинили, па је Епархијски Управни одбор са мојом малекношћу на челу, одлучио одлучио да их одликује највећим одликовањем које има Епархија, то је Орден Светог Ђорђа првог реда као један мали знак поштовања и љубави за све оно што су ти људи до сад допринјели и урадили“, истакао је Епископ Методије.
Архипастирском граматом Преосвећени Епископ Методије одликовао је Радомира Адамовића из Њемачке за показану љубав и доброчинство нарочито приликом обнове манастира Бијела, а истом граматом Владика је одликовао Миленка Марковића, такође, из Њемачке за показану љубав према манастиру Бијела.
