Литургију у недјељу у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић.

Тумачећи зачало Јеванђеља, о. Дарко је казао да оно говори о доласку Господа са Апостолима и народом у град Наин, куда је пролазила поворка са умрлим јединцем.

"Био је то син једне удовице, сав њен свијет, нада да ће имати неког у старости, да је прихвати, да се побрине о њој, да не остане сама.
И каже, бијаше велики народ који се сажалио над њом иђаше у поворци. А Христос дошавши до покојника стави руке на његов одар и спустише сандук, и рече:

"Младићу, теби говорим, устани». И устаде мртвац и стаде говорити са Њим, и даде га матери његовој.  Велики страх обузе народ који рече: "Велики пророк походи народ и Бог походи народ свој". Ни једна прича - јеванђеље, драга браћо и сестре,  никада није написана као нека бајка или сјећање на нешто неоствариво. Од тада до данас именом Христовим устајемо и ми живи када паднемо у гријех, и упокојени васкрсавају за живот вјечни, јер је Господ наш Исус Христос сва наша нада, у којој нема мјеста безнађу», казао је о. Дарко.

Он је истакао да се данас многи питају због чега нема чуда, и зашто неко од нас није свједок чуда, као што је било ово у Јеванђељу.

« Слаби вјера, драга браћо и сестре, јер људи се све више уздају у себе, једни у друге а све мање у Бога. Све више траже правду, истину и љубав овдје на земљи и све је мање и правде, и истине и љубави. Зато што траже земаљску правду, истину и љубав,  а оне су варљиве, често лажљиве и пропадљиве. Због тога је, на жалост, драга браћо и сестре, све више развода, све мање бракова, јер нема Бога у томе. Отуђили смо се од Бога и Он нас посматра са своје висине и пушта да гацамо по блату свога гријеха. И наравно, сви тражимо и захтијевамо а нико се не преиспитује, и нико неће да одговара, нико неће кривицу. Сви тражимо кривца. Док је осудимо зло у себи, у нама самима, наше зле мисли, мржњу, оговарања, завист, љубомору, рељубу, крађу, лаж нећемо моћи сагледати ни туђе падове и гријехове. И та завист која је проклета и несрећна, и гордост која је наше прародитеље из раја изгнала, анђела Даницу са неба свргнула и учинила сатаном, то зло сјеме,  на жалост и даље бујају и расту у сваком од нас. Ако немамо неког изнад нас, неког бољег од себе, ко ће нам пружити руку када паднемо, када будемо у блату, када нас матица живота понесе у беспуће и пропаст, ко ће нам пружити руку. Немојмо да завидимо онима који су изнад нас, било да су заслужили или нису, или богатима, да се питамо како уживају и имају свега, јер ће и они дати одговор, шта су учинили са богаством које им је Господ дао. Немојмо да се гнушамо и бјежимо од сиромаха и да им се, не дај Боже, наругамо, или одбацимо, јер и сиромах стоји ту поред нас да нам буде савјест, и да барем оно што нам је вишка дамо њима», бесједио је о. Дарко, додајући да је благословеније давање него примање."

"Он је истакао да је Бог и данас ту, као и оног дана у граду Наину, да и данас пружа руку, само да тражи од нас да кажемо: «Господе, помози, изгинусмо, спаси нас, без тебе смо ништа а са тобом смо све".

"Нека Бог Господ наш Исус Христос буде сва наша нада, утјеха, сва љубав и да буде наш пут који нас води у живот вјечни", казао је о. Дарко.