Изговорена пред народом у базилици Светог мученице Фелиците,
на дан њеног рођења за небо
Читање Светог Јеванђеља од Матеја 12, 46–50:
Док он још говораше народу, гле, мати и браћа његова стајаху напољу тражећи да говоре с њиме. И неко му рече: Ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати.
1. Читање Јеванђеља које смо чули је кратко, браћо моја, али садржи дубоке тајне пуне значења. Исус, наш Творац и Избавитељ, наизглед пориче да познаје своју мајку и открива ко су за њега мајка и сродници, не на основу телесног сродства, већ на основу духовне везе, говорећи: „Ко је мати моја, и ко су браћа моја? Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“ (Мт 12, 48.50). Шта нам овим речима друго жели ставити до знања, него да окупља многе из незнабожачких народа, који следе његове заповести, док одбацује јудаизам, из кога је телесно потекао? Због тога се и за Његову мајку, која је као да није била призната, каже да је стајала напољу, јер и синагога није призната од свог Творца зато што је остала упорна у [формалном] држању закона, те је изгубила духовно разумевање и ограничила се на спољашње испуњавање слова [закона].
2. Али није изненађујуће што се онај ко врши вољу Господњу назива сестром и братом Господњим, јер су оба пола позвана у веру. Међутим, заиста је изненађујуће како такав може бити назван чак и мајком. Господ је желео своје верне ученике назвати браћом, када је рекао: „Идите те јавите браћи мојој“ (Мт 28,10). Ако, дакле, неко може постати брат Господњи доласком у веру, остаје питање како неко може бити чак и Његова мајка. Морамо, међутим, знати да онај ко је Христов брат и сестра кроз веру, постаје његова мајка кроз проповед. Тако он наиме такорећи рађа Господа када му [sc. Господу] омогући улазак у срце слушалаца. Он постаје Његова мајка када се љубав према Господу, кроз његову реч, пробуди у срцу ближњег.
3. Ово нам на најбољи начин може потврдити блажена Фелицита, чији празник данас славимо; вером се показала као служитељка Христова, а кроз проповедање постала је мајка Христова. Како читамо у поузданијим извештајима о њој, она се плашила да својих седморо синова остави иза себе живе у телу, исто онако каo што телесно настројени родитељи обично страхују да их [sc. децу] пошаљу у смрт. Када је ухваћена током страшног прогона, она је својим проповедањем учвршћивала срца својих синова у љубави према небеској отаџбини. На духовни начин трпела је порођајне болове за оне које је телесно родила, да би их кроз проповедање родила Богу, оне које је телом родила за свет. Размислите сада, љубљена браћо, о мушком срцу у женском телу [in femineo corpore virile pectus]. Неустрашиво је гледала смрти у лице. Плашила се да би, због својих синова, могла изгубити светлост истине ако јој они не би били одузети. Да ли да ову жену назовем мученицом? Не, она је чак више од мученице! Када је Господ говорио о Јовану, рекао је: „Него шта сте изишли да видите? Пророка? Да, кажем вам, и више од пророка“ (Мт 11,9). А када су сами Јована питали, он је одговорио: „Нисам [пророк]“ (Јн 1,21). Јован је то рекао јер је знао да је више од пророка, и зато је негирао да је само пророк. Назван је „више од пророка“ јер је задатак пророка да најављује оно што долази, али не и да га показује. Јован је, међутим, више од пророка, јер је могао прстом да покаже на Oнога кога је најављивао речима. Због тога не желим ову жену назвати мученицом, већ више од мученице. Јер тиме што је послала седам залога [sc. седморо своје деце] у Царство небеско, умрла исто толико пута још пре њене смрти. На мучеништво је дошла прва, али до испуњења као осма. Мајка је, пуна муке, али неустрашива, гледала смрт својих синова и против природног бола прибегавала радости наде. Страховала је за живе, али се радовала умирућима. Желела је да нико не остане иза ње, да не би десило да онога, ко би можда преживио, не би имала као сапутника у судбини. Нико од вас, љубљена браћо, нека не помисли да њено срце није било захваћено телесним осећањима док је гледала смрт својих синова. Наравно, није могла без бола да гледа како њена деца, које је гледала као део свог тела, умиру. Али постојала је унутрашња снага љубави која је надвладала бол тела. Зато је и Петру, који је једном требало да пати, речено: „Кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш“ (Јн 21,18). Јер да је Петар у потпуности одбио [оно што га је чекало], не би могао да страда за Христа. Али због снаге духа волео је мучеништво које је због слабости тела одбијао. Док је телом дрхтао пред мукама, духом се радовао слави. Тако се догодило да је против своје воље желео муке мучеништва. Слично томе, и ми прихватамо горку чашу очишћења када жудимо за радошћу здравља. Горчина чаше нам се не допада, али нам је драго здравље које се њоме обнавља. Фелицита је, дакле, телесно волела своје синове, али је из љубави према небеској отаџбини чак желела да пред њеним очима умру они које је волела. Она је сама примила њихове ране, али је у онима који су је претекли у Царство небеско превазишла саму себе. С правом сам, дакле, ову жену назвао више од мученице. Толико пута је у својим синовима умрла пуна чежње, претрпевши вишеструко мучеништво, да је премашила саму палму мучеништва. Преноси се да је код старих постојао обичај да свако ко би постао конзул заузмимао почасно место у складу с редоследом времена свог именовања. Међутим, ако би неко касније постао конзул не само једном, већ можда два или три пута, тај би по слави и части надвисио оне који су били конзули само једном. Блажена Фелицита је, дакле, превазишла мученике, јер је, када су пред њом умрли њени бројни синови, више пута умрла за Христа, пошто јој само њена сопствена смрт није била довољна да испуни њену љубав према Њему.
4. Погледајмо, браћо, ову жену, и погледајмо себе, ми који смо телесно мушкарци; како ће нас у поређењу с њом оцењивати? Често намеравамо да учинимо нешто добро, али ако се из уста неког подсмевача чује само једна једина, па макар и безначајна реч против нас, одмах падамо, сломљени и узнемирени, и одустајемо од нашег наума. Погледајте, често нас већ саме речи одвраћају од добрих дела. Фелициту, међутим, чак ни мучења нису могла насилно одвојити од њене свете намере [sancta intentione]. Вређа нас већ и најмањи даx подсмевања. Она је, међутим, ишла право под мачем ка Царству небеском, а све што јој је стајало на путу сматрала је за ништа. Ми одбијамо да по заповестима Господњим барем од свог сувишка нешто поделимо; она је, напротив, Богу дала не само своје имање већ и сопствено тело. Када, по Божанском промислу, изгубимо децу, тугујемо без утехе. Она би их, међутим, оплакивала као мртве да их није принела као жртву. Ако, дакле, строги Судија дође до тог страшног испита, шта ћемо ми, као мушкарци, рећи када видимо славу ове жене? Које оправдање ће онда мушкарци имати за слабост свог духовног става, када се покаже она која је, поред света, надвладала и свој пол? Следимо, дакле, љубљена браћо, строг и тежак пут Избавитеља; кроз вежбање у врлинама, он је већ толико раван да њиме радосно ходају и жене. Презримо све што је садашње, јер је безвредно оно што може проћи. Нека је срамота волети оно што, као што је познато, брзо пропада. Љубав према стварима овога света нека нас не савлада, гордост нека нас не надима, гнев нека нас не разара, нечистота нека нас не прља, а завист нека нас не изједа. Из љубави према нама, љубљена браћо, умро је наш Избавитељ; научимо да из љубави према Њему савладамо сами себе. Ако то потпуно учинимо, нећемо само избећи претње казнама, већ ћемо заједно са мученицима задобити славу као награду. Иако нам недостаје ситуација прогона, и наш мир носи своје мучеништво. Можда свој врат телесно не подмећемо под мач, али мачем духа убијамо телесне жеље у свом срцу, уз Његову помоћ...
превео проф. др Раде Кисић
