У цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, у недјеељу 2. марта Свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић, уз саслужење јереја Александра Раковића.

Подсјећајући на времена када се за вјеру и Бога приносила крв и живот, о. Дарко је казао да се то данас не тражи од нас, али се тражи да волимо ближњег, Бога, да живимо хришћански по Христу, без колебања.

“И декларативно сви смо за то да да постимо, да се причешћујемо, међутим, сам живот по Христу, ту човјек почиње полако да се колеба. Чим почне пост одмах почињемо са питањима „могу ли оче овако да постим, или онако, почињу разне молбе“. Драга браћо и сестре, ми хоћемо стално да се причешћујемо у Цркви Божјој а да би то могло треба да посте сва четири поста и свака сриједа и петак сваки. За сваки прекид и промјену треба да тражимо благослов од свог свештеника. И посебно вас молим немојмо да нам пост буде терет, и да идемо у продавнице па купујемо више него ван поста, под изговором због дјеце, или нечег другог“, казао је о. Дарко.

Он је истакао да је пост одрицање и указао на потребу покоравања тијела, да не угађамо тијелу него да учимо да се оно покорава нама.

„Kада се измакнем сат или два од оброка, када не угађам свом тијелу него га учим да се покорава мени, а ја Богу, то је смисао, да онај који има порок, ако не може да га остави, бар да се труди да га смањи.“

„Посебно вас молим, пост је вријеме, када се посебно трудимо и молимо да оне слабости наше, а сваки човјек их има (неко је склон свађи, некоме брак и вјерност тешко падају, неко воли да попије, неко да опсује, неко да се руга и да се подсмијава, посебно те наше мане, оно што штрчи и што нас посебно ружи) , да посебно то сасијечемо и одбацимо од себе, не дај Боже као што су коцка, кладионица, и немојмо да се заносимо, најстрашнији грихови почињу са најбезазленијим - погледом.“
„Погледао Давид на жену војсковође свога, и послао га да погине да би он узео њу. Цар Давид свети човјек, само један поглед. Наравно, некада је потребно и узвратити поглед, али немојмо почињати из позиције другога, већ себе васпитавајмо, себе учимо да оборимо поглед, да кладионице и коцкарнице никоме не могу донијети добра, јер је то жеља да дођемо до нечег без муке, а стари су говорили „без муке нема науке“,  „без муке се пјесма не сипјева, без муке се сабља не искова“, каже Његош.“

„Морамо, драга браћо и сестре да се јуначимо и трудимо у ономе што нам је дато да се трудимо, али да нам то не  буде терет, бреме и обавеза, нешто што треба Богу, све то радимо, драга браћо и сестре зато што нама треба.“

„Ми смо ти који смо кроз уста прародитеља окусили од плода дрвета познања добра и зла. И изгубили рај, и ми смо ти којима је поново потребан рај, да се вратимо, јер смо зато створени. Човјек је икона Божја, све остало је неприродно стање, једино природно стање је када је човјек Боголик, када хита Богу, када Божји закон исповиједа и држи, када Божју истину и правду чува и труди се око ње. И немојмо да нас то плаши. И није ништа измишљено да нас мучи. И пост, молитва и исповијест су ту да нас врате у првобитну заједницу и да се поново радујемо, а нема веће радости за човјека до близине Божје. Kада је човјек близу Бога онда је потпуно небитно да ли је у тамници, да ли му је глава под мачем, или му је тијело на крсту, или је у затвору, или у богаству или у сиромаштву. И ништа га не додирује јер има нешто чиме је преиспуњен, и његово срце и његов ум и мисли, све се радује, испуњава и преиспуњава близином Божјом, а пост, молитва исповијест јесу враћање у близину и загрљај Творцу своме“, бесједио је о. Дарко.