Подсјећајући на дан у којем се поздрављамо ријечима пјесме "Kрсту Твоме поклањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје појемо и славимо", о. Дарко је казао да се налазимо у Kрстопоклоној недјељи, када се износи Часни Kрст на сред храма, пред којим у средини поста, правимо велике метаније и поклоне.

"Симбол по којем ће се препознати сваки Хришћанин, Крст је жртва, одрицање себе, и давање себе другоме; као и  плата, и оно што имамо, и двоумљење да ли да скупимо још јер треба нешто да купимо, или да помогнемо и дамо ономе који тражи. Нажалост, у већини случајева, човјеку увијек нешто фали, има још нешто да купи, још му нешто треба. А живот брзо пролази, као трен, и одјећа, и све што купујемо вешта и пропада и најгоре од свега, као у  некој манији купују се ствари које се уопште не обуку или не користе."

"Али ето, нек има. Док је неко гладан, и бос, и жедан. Морамо, драга браћо и сестре, да будемо више Хришћани, више људи, више браћа и сестре једни за друге. По томе ће и Бог познати да смо Његови, ако будемо имали љубави међу собом. Не живи се само за себе јер заборавимо на човјека, прођемо мимо њега, а онда се деси да нам затреба крв, и да баш тај човјек има ту крвну групу, и да баш он да крв. А ми му ни добар дан нисмо рекли. Kолико пута смо ево у прошлој недељи отворили комшијама и ближњима врата, и угостили их. Kолико пута смо у прошлом мјесецу посетили старе и немоћне, јесмо ли били у болници осим кад смо болесни, и кад нама нешто треба, или неком нама блиском. У затвору да ли смо нашли сродника и ближњег, и обишли и дали му наде. Пазимо на дане и вријеме драга браћо и сестре, пазимо на живот свој, јер вријеме брзо пролази. Kада будемо имали љубави за Бога и за ближњега, онда ћемо лако прихватитати све што нас снађе у животу. Нема те муке и невоље и зла, које може напасти човјека, ако је човјек пун љубави према Богу, и према ближњем свом, не може савладати. Онда му ни смрт, ни болест ништа не могу, јер онда зна свој пут, пут богочовјека, за Христом. Све за Христа, Христа ни за шта."

Kористимо ове дане, ако смо у завади са неким, измиримо се. Посјетимо старе и немоћне, па и ако смо их у дом оставили, и тамо их нађимо, барем посјетимо, и често их обиђимо, да не буду заборављени, да и нас не заборави Бог, и избрише из књиге живих, и не остави нас саме. Човјек који живи само за себе умире сам, без икога да му дода чашу воде, без икога да се помоли за њега. Тецимо данас, драга браћо и сестре, себи благо на небу, док смо здрави, и док можемо да крочимо, руку да пружимо, да подигнемо и додамо. У стиснуту руку не може да се спусти, тацна из отворене шаке може и да се узме, али у отворену тацну може и да се спусти. Опростимо једни другима, али искрено, измиримо се једни са другима, трудимо се да не оговарамо једни друге, ни на глас, ни у себи. Често, кад нам није нешто потаман, ако немамо мушке снаге и храбрости, онда у себи свашта на човјека, или га код другог човјека ако видимо да је добар са њим оклеветамо, не би ли га посвадили. Чудне су људске навике, али лоших навика се ослобађајмо, од мржње се ослобађамо љубављу, од оговарања похвалама. Научимо се да лијепо и похвално говоримо о другим људима, волимо једни друге, да и нас милостиви Бог, на Kрсту Распет, у гроб положен и Васкрсао помилује и спасе, у путу свом научи. Амин Боже да”, бесједио је о. Дарко.