Изрека „поштуј старијег“ приписује се Хилону из Спарте. Таква изрека није настала да би била тумачена или коментарисана, већ да би била испуњена. Не чине услугу ни себи ни својој деци они који им говоре да су непогрешиви и који им се удварају сладуњавим фразама
По предању, када се Питагора обрео у Кротону, хеленском граду на југу Италије у ком је основао филозофску заједницу, најпре је посетио децу у гимназији. Својим говором побудио је омладину на то да поштују старије од себе, јер како у природи, тако и међу људима, веће поштовање заслужује оно што претходи у времену. [1]
Ако ни због чега другог, старости припада почаст барем због своје дуговечности. Прва генерација питагорејаца је у Кротону извршила својеврсни конзервативни верско-политички преображај. Својим аристократизмом они су изазвали убилачку завист међу локалним демократама чији је предводник био Килон, човек познат по својој охолости. Нетрпељивост је прерасла у мржњу која је довела до масакра питагорејаца. [2]
Међутим, васпитна снага максиме „поштуј старијег“ не мора да се заснива на ауторитету мистичке космологије. Штавише, није јој потребно чак ни рационално образложење. Ауторитет који је принуђен да себе подупире разлозима уопште није ауторитет, што не значи да није сумњив онај ауторитет који захтева да буде унапред изузет од рационалног испитивања. Ауторитет не зазире од испитивања властитих начела, али порекло његове делотворности не почива у способности да издржи рационалну проверу.
Отац који прихвата бесплодну расправу са сином о разлозима зашто је важно односити се с уважавањем према старијима самом том дискусијом подрива сопствени ауторитет. Довољно је одлучно рећи: „Поштуј старијег“. Најбољим етичким изрекама је време одавно прибавило довољан углед. Потребно је да васпитачи поврате изгубљено поверење у богато наслеђе које им је поверено кроз образовање.
Грчки гениј
За оно доба које смо ми навикли да зовемо зором грчког генија било је карактеристично образовање засновано на кратким, језгровитим изрекама. У конзервативној Спарти такав начин васпитања остао је меродаван кроз векове. Чувени познавалац Старих Грка, Х. Д. Ф. Кито, сматра да плодове спартанске уметности не треба тражити у делима од речи или камена, већ у људима. [3]
Спартанској уметности је пре свега било стало до тога да створи изванредне људе, док је оно што ми зовемо „споменицима културе“ за њих имало секундарни значај. Захваљујући Плутарху остала је забележена прича која добро дочарава васпитање Спартанаца.
Унутрашњем богатству једне мисли нису неопходни пасуси и странице
„Један старац лутао је по олимпијским играма тражећи место, а гомила му се подсмевала, али када је дошао до места где су седели Спартанци, сви млади људи, а и многи од старијих устали су да му понуде место. Гомила је запљескала Спартанцима, на шта је старац с уздахом рекао: ‘Сви Грци знају шта је право, али само Спартанци то и чине’.“ [4] За разлику од бучне и нестабилне Атине, Спарта је вековима остала бастион конзервативног уређења и узор најбољим Атињанима.
Дискобол Ланцелоти (мермерна римска копија по бронзаном Мироновом оригиналу, Museo delle Terme, Рим) (Фото: Wikimedia commons/Livioandronico2013/CC BY-SA 4.0)
У време када реч филозофија још није била скована и када су хеленски градови углавном били аристократски уређени, цењено је било директно, кратко и језгровито изражавање. И дан-данас такав говор називамо „лаконским“ јер припада моралном наслеђу Лаконије или Лакедемона, завичаја Спартанаца. Софисти, беседници, писци опширних расправа, рапсоди и лирски песници у овој земљи нису имали шта да траже.
Лаконско изражавање моралних сентенци је све до средине петог века пре нове ере сачувало свој углед и своју делотворност. Унутрашњем богатству једне мисли нису неопходни пасуси и странице. Славна седморица мудраца (οἱ ἑπτὰ σοφοί), заступници мудрости пре филозофије, углед су стекли не само тиме што су били способни државници, већ и по томе што су били творци изрека које су биле памћене, бележене и преношене с колена на колено зарад васпитних потреба грчке аристократије. Иако су ови мудраци долазили из различитих крајева Хеладе, сви су они, по Платону, били „следбеници, пријатељи и ученици лакедемонског васпитања”.[5]
О угледу изрека седморице мудраца најбоље сведочи чињеница да су ходочасници који су намеравали да ступе у Аполоново светилиште у Делфима најпре морали да прођу кроз Пропилеје, где су их дочекивале у мермер урезане реченице од којих су најпознатије биле „спознај себе“ и „ничег превише“. На тлу начела самоспознаје и самосавлађивања настала је нечувена експлозија стваралачких достигнућа коју још увек и без претеривања називамо „грчко чудо“.
Сажета мудрост
Језгровитост позноархајске мудрости не треба бркати с данас раширеном и једнако произвољном праксом дисеминације цитата на интернету. С економичношћу у изражавању престаје свака привидна сличност. Када Питак из Митилене каже: „Што каниш чинити, не говори: ако не успијеш, бит ћеш на ругло“, [6] онда то није напросто ефектан одломак истргнут из неке обимне књиге, већ је то целовита, заокружена мисао чија сврха није у томе да прошири сазнање, већ да подстакне на делање.
Популарна разметљивост с цитатима обично скрива неспособност за уредан начин живота. Мисао ваља не само прочитати и упамтити, него и промислити и усвојити – и то усвојити готово физиолошки, тако да нам она увек буде при руци у метежним околностима свакодневног живота.
У моди је квазирелигиозно обожавање адолесцентских сентименталистичких излива незадовољства
Међу најранијим филозофима, Хераклит из Ефеса засигурно је био и остао највећи аристократа међу мислиоцима, што није тривијално запажање ако само имамо у виду то да су сви значајни филозофи били изразито антидемократски настројени. Он је то био по свом краљевском пореклу, али још више по свом мисаоном држању.
Према античким изворима, Хераклит се одрекао титуле у корист свог старијег брата. [7] Хераклитов језгровит, криптичан начин изражавања, као и његов аристократизам, нескривено је у XIX веку опонашао Фридрих Ниче. Он је тврдио да му у близини Хераклита постаје вруће.
И заиста, колико би књига издржало проверу уколико би одлучујуће мерило било – способност изазивања духовне грознице? Зашто уопште читамо? Из радозналости? „Радозналост је само таштина. Најчешће желимо да сазнамо само да бисмо о томе говорили.“ [8] Читање је вид испосништва, неупоредиво делотворнији од уздржавања у храни, под условом да не читамо побуђени вољом за свезнадарством, жудњом за префињеним ужицима или потребом за разонодом.
Ниче је рано увидео опасност коју доноси успон масовног образовања заједно са свеопштом демократизацијом културе. Филозофија се своди на „безопасно брбљање између академских стараца и деце“ [9] и више „нико не живи филозофски“. [10] Радознало сваштарење производи ниску културу; културу која се задовољава популарном психологијом и помодарском, активистичком књижевношћу.
У моди је повлађивање неразумним захтевима деце. У моди је квазирелигиозно обожавање адолесцентских сентименталистичких излива незадовољства. Зато се враћамо на отрежњујућу једноставност старих моралних сентенци.
Изрека „поштуј старијег“ приписује се Хилону из Спарте. Таква изрека није настала да би била тумачена или коментарисана, већ да би била испуњена. Не чине услугу ни себи ни својој деци они који им говоре да су непогрешиви и који им се удварају сладуњавим фразама. Повлађивање рађа дрскост, а дрскост, по Хераклиту, треба гасити брже него ватру. [11] Васпитање поставља нужна ограничења нашем самољубљу. Историјска невоља у којој смо се обрели мора се посматрати и као симптом васпитне запуштености читаве генерације.
Филип Грбић је књижевник и филозоф. Ексклузивно за Нови Стандард.
УПУТНИЦЕ:
[1] Уп. Jamblih (2012). Pitagorin život. Preveo Milan Tasić (Beograd: Dereta): str. 25.
[2] Исто, стр. 136.
[3] Уп. Кито, Х.Д.Ф. (2008). Грци. Превео Веселин Костић (Београд: Просвета): стр. 110.
[4] Исто, стр. 108.
[5] Платон (1968). Протагора – Горгија. Превели Мирјана Драшковић и Албин Вилхар (Београд: Култура): 343a.
[6] Diels, Hermann (1983). Predsokratovci – Fragmenti: I svezak (Zagreb: Naprijed): str. 59.
[7] Вд. Diogen Laertije (1973). Životi i mišljenja istaknutih filozofa. Preveo Albin Vilhar (Beograd: BIGZ): str. 295–296.
[8] Paskal, Blez (1965). Misli. Preveli Jelisaveta i Miodrag Ibrovac (Beograd: Kultura): str. 78.
[9] Niče, Fridrih. “Filozofija u tragičkom razdoblju Grka“ u Niče, Fridrih (1998). Spisi o grčkoj književnosti i filozofiji. Preveo Božidar Zec (Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića): str.205.
[10] Исто.
[11] Уп. Diogen Laertije (1973). Životi i mišljenja istaknutih filozofa. Preveo Albin Vilhar (Beograd: BIGZ): str. 294.
Извор: Нови стандард
