У другу недељу Великог Часног поста, 16. марта 2025. године,  Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Павином Пољу је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, уз саслужење протојереја-ставрофора Дарка Пејића, јеромонаха Владислава и Николаја, јерођакона Макарија, ђакона Душка Перића и уз молитвено присуство пароха протојереја  Стефана Миловановића.

Преосвећени Епископ Методије у бесједи је истакао да су бројна исцјељења која је чинио Господ о чему свједочи Јеванђеље, указујући на данашње зачало, које говори о исцјељењу у граду Kапернауму, гдје се Господ вратио послије Назарета, али и о значају пријатељства.

И када је ушао у своју кућу да мало одмори, ту је био народ, који је чуо да се вратио са проповиједи из Галилеје, и навалио је да дође и да слушају Његову благу јеванђелску, небеску и Божанску ријеч која укрепљује и исцјељује. Господ је наставио да прима људе у своју кућу и онда када је требало мало да предахне.

И како каже јеванђелист Марко, толико народа се окупило у кући, да нису могли да стану у њене просторије, већ их је било и испред куће“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки г. Методије.

И онда је, како је поучио Преосвећени Епископ ,Господ рекао ријеч, јер је ријечју Божјом све постало, и приведено из небића у биће и створено све видљиво и невидљиво.

„И ништа није настало и не постоји што кроз Христа и Његову ријеч није настало. А онда та ријеч коју Он говори, милује и блажи њихове душе, јер је основни и први задатак који је Христос себи поставио, оваплотивши се и дошавши међу нас, исцјељење душа, што је стално у својим проповиједима и потенцирао и понаваљао - душа је претежнија од тијела, њено стање и здравље је значајније од стања и здравља тијела. Од стања у којем се душа налази, зависи наша вјечна судбина и мјесто у Царству небеском, а не од стања нашег тијела. У том мноштву народа дошла су четворица и донијела болесника на носилима у покровцу, и не могавиши да се пробију и приђу до Исуса, попели су се и разоткрили кров на кући и туда га спустили до Њега. И Исус видјевши толику вјеру и љубав те четворице, који на такав начин свог болесног пријатеља доносе пред Његове ноге, сажали се и каже: „Синко, опраштају ти се гријеси твоји“”, бесједио је Епископ Методије.

“Овдје је веома важно да знамо околности под којима се Христос обраћа болесном на тај начин, јер су код Њега у кући, сједјели и књижевници који су били чувари и тумачи закона тога времена како би контролисали Његове ријечи, да виде да не Говори шта против власти коју су они представљали у то вријеме. А они су сједјели да би тиме показали свој духовни ауторитет који су имали и демонстрирали, слушајући и контролишући шта је то што Он говори, да виде да ли се то поклапа са законом Божјим и тором, коју су они објашњавали и тумачили народу. А онда, када је Он рекао том младићу да му се опраштају гријехови, они су се питали „ко је овај да опрашта гријехове, осим јединога Бога, ко је тај који се Богом прави“. А Христос, који зна срца свих људи каже им наглас, да цијели народ чује: „Зашто тако помишљате у срцима својим, није ли било лакше да кажем “опраштају ти се гријеси твоји” или “устани, узми одар свој и ходи” да му излијечи и тијело.”

“Господ овдје намјерно прави временску дистанцу између та своја два обраћања болеснику. Прво је било - опраштају ти се гријехови, а то значи душа ти је сад здрава и чиста, имаш благослов и милост. И када су то помислили Јудејци, књижевници, писмозналци, духовна власт и ауторитети тог простора и времена, онда им Он каже: „Да знате да Син човјечји има власт и гријехе опраштати.””

“Дакле, поред тога што сам Син човјечији и Син Божји, и то је основна порука коју Христос говори народу, не само да је дошао ту да је духован, мудар, праведан и светога живота, него да је Божанског поријекла, и онда се опет обраћа том човјеку и болеснику и каже: „Узми одар свој и ходи“, бесједио је Преосвећени Епископ г. Методије.

“Све до доласка Христа, подсјетио је Владика, у јеврејском народу се постављала узрочно посљедична веза између болести и гријеха, и сматрало се да је гријех узрок сваке тјелесне болести.”

“И у то доба када је Христос проповиједао, људи који су били тјелесно болесни, били су на неки начин обиљежени том својом болешћу, прокажени, чак и маргинализовани и од њих је постојао отклон у друштвеној заједници у којој су живјели. И човјека који је унешен на носилима сви су видјели, а видјели су га и када је излазио сам, пробијајући се кроз народ“.

“Овом проповиједи, казао је Епископ Методије, Господ поручује свим народима тада и до краја свијета и вијека, да је душа претежнија од тијела.”

„Тијело иако пати, не мора бити узрок болести тјелесне. А не би смо имали толико Светитеља и Праведника Божјих, који су имали толико болести до посљедњег свог издиханија, а највећа су светила хришћанске Цркве, и не би смо имали толико безбожника и отпадника који пуцају од здравља, и дуго живе и сахрањују се дочекују крај овоземаљског живота мирно и у добром здрављу. Господ је народу желио да потврди да има власт отпуштати гријехе и душу лијечити, јер је то споља и спољашњим знацима непровјерљиво, да ли су њему гријеси отпуштени или нијесу, али су они закључили по томе, када му је његове тјелесне недостатке исцијелио.”

“И само због тога га је Господ тјелесно исцијелио, да би народ повјеровао да Он има власт и отпуштати гријехе и душе спашавати, и да тиме покаже да поред оног људског-човјечанског, има и Божанско поријекло. Ништа се љепше људском роду није могло десити него да се наша пала људска природа сједини са Божанском, а никада се то није могло догодити да се није десило у личности Христовој, када је Он на Себе, надишавши и Своју Божанску творевину сишао у земаљску творевину и постао једнак по свему нама, узевши људску природу на Себе, која је несливено сједињена са Божанском природом у Његовој личности и која нераздјељиво са-постоји са њом. И у Његовој личности се сједињују Божанско и људско, односно божанско и тварно, и због тога и једино на тај начин творевина се спасава. Због тога нема спасења без Христа, због тога нема спасења без нашег сабрања на Литургији, у којем се врхуни наша заједница са Њим, у Светом причешћу Тијелом и Kрвљу Његовом, чиме се и ми обожујемо, и чиме нам Господ Својом милошћу опрашта гријехове наше, не нашим подвигом и вјером, него на првом мјесту Његовом милошћу, надопуњује и усавршава да узрастамо у мјеру раста висине Његове, којој никада неће бити краја. Овдје се само почиње, а у Царству небеском то бескрајно траје. Никад не достижемо границу, јер та граница не постоји, она је бескрајна, у узрастању у Лику Христовом сваког човјека појединачно, јер је сваки човјек појединачно на то призван и има такво назначење“, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије.

На крају Литургије је подсјетио да данас, у другој недељи Великог поста прослављамо и  Светог Григорија Паламу, светитеља из 14. вијека, великог подвижника, митрополита и архиепископа солунског, који се у свом молитвеном, духовном подвигу на Светој Гори просвијетлио толико, да га је Господ обдарио тако великим талантима да је говорио и тајне Цркве, о божанским енергијама, које су говорили само ријетки богослови Цркве, као што су Свети Симеон Нови Богослов, или Свети Јован Богослов, или Григорије Богослов.

„Бог по својој природи и суштини је непојмљив нама и не можемо Га на тај начин докучити и осјетити, али је иманентан, значи присутан међу нама са Својим енергијама благодатним, а оне врхуне у Светој Тајни Евхаристије, овдје на овом сабрању литругијском,  гдје смо се и ми данас сабрали. Нека његовим молитвама и молитвама свих Светих Господ да да никада са тог пута не скренемо, да неодступно сљедујемо за Христом, и Његовом дивном и благом ријечју која ће нам душу просвијетлити и исцијелити, и  благодаћу Божјом која ће нас просветити, ако Бог да, да би смо могли једним устима и једним срцем славити Оца и Сина и Духа Светога, у вијекове вијекова, амин“, закључио је Епископ г. Методије.