По благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, у четврту недјељу Часног поста – Средопосну, 30. марта 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Дуљево.

Епископу су саслуживали јереј Небојша Миловановић и ђакон Душко Перић.

Сабранима се ријечима архипастирске бесједе обратио Преосвећени Епископ Методије, који је навео да му представља духовну радост да служи Литургију у дуљевској светој обитељи, а за коју је посебно везан као и за мати Ангелину, игуманију манастира Дуљево.

„Од својих првих корака духовног узрастања некако сам био везан за њен лик и манастир пиперски, после овај дуљевски кад се обнављао после оца Саве. Како су године текле и пролазиле, као што је говорио Свети Амвросије Оптински онима који су долазили да се исповједају код њега, стално их је упућивао на брзину и пролазност привременог земаљског живота, дани пролете као ждребац у галопу, у трку, протутње од почетка, од рођења па до нашег последњег издиханија. Тако су и ове године дјелом нашег живота, Бог зна колико нам је још остало, у Његовој власти, моћи и знању, тако су и те године од тада па до данас прохујале и протекле, много се шта издогађало и издешавало. Имали смо велике добитке, али и велике губитке као што то у свачијем животу, животу Цркве и заједнице бива“.

„Све оно што је урађено са Христом и Његовим благословом, све је, без обзира што се привремено губи из нашег видика, на земљи у овом животу, сачувано је за сву вјечност. Тако и сви они људи које смо у животу сретали, од наших родитеља па онда преко наших учитеља и школских и духовних, па и оних с којима смо дијелили дане у овој долини плача и потпомагали се на овом путу тјескобном Христовом, у Царству небеском, све то брзо прође, али све што је са Христом буде сачувано у вјечности“, казао је Владика.

Указао је на ријечи из светог Јеванђеља да је вјера темељ свега.

„Кад је онај несрећни отац довео свог сина, није имао вјере и зато ученици нису могли да исцијеле, жалећи се на њих Господу, и да услише његову молитву и исцијеле његовог сина, па он пита Христа: Ако ти можеш, ту показујући своју сумњу,  мможда може, можда не може. Он је чуо да може, али није сигуран. Он онда њему каже, Господ на исти начин одговара: Ако ти можеш, не ако ја могу, него ако ти можеш да вјерујеш, биће ти по вјери твојој. И тек кад је он сагледао своје стање и своју оскудност у поуздању и повјерењу у Онога од Кога тражи помоћ, завапио је гласно и завикао у сузама: Вјерујем Господе, помози мом невјерју! Тада му се све у животу промијенило“.

„Као што овим путем одоздо, долазећи до ове свете обитељи, идемо са тог мора којег гледамо у подножју овог манастира, као море живота, духовно се успињемо уз ове стране и кривине, док не дођемо овдје у ову свету обитељ на мјесто гдје ћемо се састати и срести са живим Богом Христом богочовјеком и Спаситељем нашим. Кад год долазите у ову свету обитељ, то вам је символ нашег духовног успињања нашег живота, како треба да идемо, тегобног али радосног. Ко год у ову обитељ долази, углавном колима, ако неко и пјешке долази, а раније су стално ишли пјешке, тегобно је било, али увијек радосно и молитвено у ишчекивању сусрета нашег са Оним због Којег смо се родили и какво нам је назначење да с Њим живимо у заједници“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки Методије, поручивши на крају свог архипастирског слова:

„Нека би нам Бог дао, молитвама Светог Јована Лествичника, кога прослављамо данас, исто и Светог Алексија, Човјека Божјег, великих подвижника и молитвеника, људи који су велику љубав према Богу имали, да нам да да и ми идемо путем наших Светих отаца“.