Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на суботу Васкршњег поста, 15. марта 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу.
Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа.
Литургијском сабрању су присуствовали представници Црквених одбора из Епархије.
У току свете службе Божје, у чин презвитера рукоположен је ђакон Небојша Миловановић.
Сабранима се, ријечју пастирске бесједе, обратио протојереј др Никола Маројевић, рекавши да не треба човјеку тражити оно што не може дати, нити му нудити оно што не може да прихвати.
„Христос је у овај свијет дошао да нађе и спаси оно што је ”изгубљено” у човјеку. А то је у ствари најчешће човјекова душа – ускраћена за милост Божију, огрезла у грехове и пропали начин живљења, лишена љубави и вјере. У таквој души не станују ни добра дјела, ни радост живота, ни разумијевање за потребе ближњег. Господ од човјека тражи да његује душу, а она се најбоље храни постом и молитвом, уздржањем и трпљењем, послушањем и умјереношћу. Мјера у свему – то је свегласни императив живота по Христовим законима“, рекао је о. Никола.
Има ли, поручио је он, већег чуда у човјековом животу од вјере, тог небеског дара и залоге вјечног живота.
„Може ли човјек да живи у врлини ако нема вјере у божанско, ако нема неког свише ко ће дати смисао људској егзистенцији? Човјек је створен, самим тим пропадљив и нема за њега излаза, уколико не прихвати своју коначност у овоме животу. Човјек који има вјеру – који вјерује – све може зато што је вјера та која обликује његов живот. Вјера није привезак, амблем, који човјек носи као неки статусни симбол. Вјера је начин живота. То је небески образац земаљског живљења“.
„Једино вјером прекорачујемо границе овог свијета, и једино нам вјера даје наду у спасење и у виши свијет, у коме је сачувана његова духовна љепота и спремност на жртву за ближњег. Љубав даје крила вјери. Љубав према Богу и према ближњем. Зато су важне ове двије заповијести. Ко има љубав има све! Пакао није неки узаврели котао, пакао је не вољети више. Вољети мање је још увијек љубав. Одсуство љубави је смрт за човјека. Томе води све веће отуђење човјека од другог човјека и од творевине“, навео је свештеник Маројевић.
Додао је да се у трагању за смислом живота крије његово скривено значење и то трагање је, по ријечима протојереј Николе Маројевића, у ствари, оно што чини човјека личношћу, тајанственом и недокучивом за оба свијета.
„Ако се истинска борба Бога и ђавола одвија у људском срцу, то не значи ништа друго до да ту треба тражити и исходиште и жижну тачку човјековог унутарњег бића. У игри свакодневних животних ситуација рјешава се човјекова судбина. Због тога је важан сваки наш поступак, и ријечи и дјела. Хришћани имају велику одговорност пред Богом и човјеком. Нисмо ми овдје дошли да будемо мед земљи него со. Зато су многобројна и разнолика искушења која нападају човјека. Она често помућују ум, слабе расуђивање, гуше нерве, али и престају кад у молитву прерасту тешкоће које могу изгледати непремостиве“.
„Христово исцјељење губавца, о коме пише данашње Јеванђеље, заправо је одговор на ту вјеру, чисту и непатворену. Штавише, овдје видимо да тамо гдје је љубав и брига за другог, гдје је жртва и труд, гдје се прелазе границе сопственог бића, ту већ почиње Царство Божије. Овдје и сада! Љубав постаје свеобједињујућа веза и нераскидиви ланац између Бога и човјека. Она је Христов одговор на вјеру и молбу несрећног губавца, чудо исцјељења је плод вјере и љубави. То је савршени пар који човјека одводи у Царство небеско“, поучавао је отац Никола.
Навео је да ово може да буде и прича о повјерењу и љубави, о себезаборављању зарад другога.
„Хришћанин је позван да буде оличење, живо и дјелатно присуство Христа на земљи. Не смијемо срамотити себе и оно Божије у нама, издавањем повјерења, вјере у човјека, не смије нашим поступцима да управља корист нити страх од ма чега и кога, него треба да имамо циљ који надмашује наше појединачне интересе, заслијепљене страсним везаностима, углавном за ствари без којих и можемо и морамо, ако мислимо бити слободни. Слободан човјек се веже само за вјечност, и само за њу живи“.
Између човјека и тајне свијета чврсто стоји само вјера. Нема човјека који не вјерује, без обзира на његово опредјељење, мишљење и остале пригодне изговоре. Гдје нема вјере – човјек Бога не може осјетити. Човјек једино може да изнесе оно што има у себи. Хришћанин, човјек који вјером живи, дужан је да у своју душу уноси тајну живога Бога, Његову благодат, Његове Свете дарове, свете врлине. Кад тиме обасја своју душу и ум, обогати своје срце он постаје храм живог Бога, Богоносац и Христоносац. Живи свједок живога Бога. На ту истину смо, нарочито, позвани у ове великопосне дане“, поручио је протојереј др Никола Маројевић.
