Подвојени човјек: Србин Црногорац

Не постоји Србин Црногорац. Постоји још један Србин који је побјегао са Солунског фронта и са Мојковачке битке. Ја бих то превео у садашње вријеме ријечима да је побјегао са битке за Српство и Србе у Црној Гори!

Подвојени човјек: Србин Црногорац

Српски пишем и зборим, сваком громко говорим, народност ми србинска, ум и душа славјанска…Тако за себе каже велики Његош. Некако је проблем сад рећи да си само Србин. И одакле та жеља појединим тобож Србима да се дистанцирају од Срба из Србије? Јесу ли то неки други Срби из Црне Горе!?

Посматрајући ту појаву, заиста има разлога забринути се и за будућност саме цркве у Црној Гори.

Ако већ нисмо исти Срби, не можемо ни у исту цркву ићи. Некако се траже разни начини да се разбије Српска црква. Али прије тога се мора разбити Српство. Познато је да је Црква родила Српство и да га гаји и штити као наше хришћанство и православље дато нам преко Светога Саве. Зар је толико тешко бити Србин!?

Ево посљедњих неколико стотина година све нам се нуди, разни идентитети, само да се Српства одрекнемо. Само да нисмо Срби. Србин католик који постаје најбољи Хрват. Србин исламиста, који постаје најбољи муслиман, Србин атеиста који постаје Црногорац комита. И ево сад неки Србин Црногорац, који мрзи Србију али ето воли Европу и Њемачку. Е, баш тај Србин мислим да ће ускоро постати протестант. И то у најбољем случају.

Србин Црногорац је онај Србин који мрзи Србију. И то је само први корак, а остале кораке смо већ добро уходали. Изнова се питамо, зар је то толико тешко бити само Србин, који воли све што је српско, који воли Светога Саву, светородне Немањиће и Петровиће, који воли Светога Василија Острошког и Херцеговачког, а преко њих и самога Христа! Који воли српску Босну, који воли богату и плодну Србију, сву украшену немањићким светињама, и обливену и претопљену крвљу Солунаца.

Не зна се чиме је Србија љепша, или Немањићима чији су скоро сви владари свеци Божији, или Солунцима, светим мученицима.

Замислите један народ на челу са краљем, са владом, парламентом и војском, који у сред зиме напушта своју домовину, и пјешачи неколико мјесеци преко гудура и планина, један читав народ који напушта своје огњиште и одлази у туђину. И одатле се један народ, измучен и уморен, враћа у своју земљу, да ту коначно излије своју крв и остави своје намучене кости. Такво нешто се само сријеће код Божијих народа. Није ли то Христов народ, није ли то наше вољено Српство. И што је најљепше у томе – ми из Црне Горе за ту браћу дајемо своје животе по Мојковачким њивама, ниједан не жалећи.

Е сад ја некако добијам одговор зашто је тешко бити само Србин. И јесте тешко. Али је лијепо.

Тешко је имати иза себе тај терет толике љубави и жртве према Српству и према браћи Србима, ма одакле они долазили. Али није теже него бити хришћанин православац. Када човјек гледа како ови луди Срби, да би сачували то име или гину по албанским гудурама или обронцима Мојковца или или их кољу по Јасеновцу, онда се ваљда човјек од страха њих одриче, па од муке тражи најблажи начин одрицања, да не изгледа баш тако очигледно.

Не постоји Србин Црногорац. Постоји још један Србин који је побјегао са Солунског фронта и са Мојковачке битке. Ја бих то превео у садашње вријеме ријечима да је побјегао са битке за Српство и Србе у Црној Гори! Није лако на граници истока и запада остати само Србин. Некада је лакше било бити Србин католик, некада Србин муслиман, некада само Црногорац, а данас је изгледа најлакше бити Србин Црногорац!

Извор: ИН4С

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe