Нова књига оца Слободана Јокића: Ломљење Хљеба

Из штампе је изашла нова књига протојереј-ставрофора Слободана Јокић, Ломљење хљеба.

Слободанов хљеб

Најважнији чинилац човјекове личности вјероватно је само човјеково име. Без имена личност не постоји. Човјек може да годинама, болешћу, или насиљем, промијени свој лик и да га по лику нико не препозна, али ће га по имену сви познати. Чак и Бог, односно Син Његов, на земљи мора да буде именован да би се међу људима лично представио, лично живио, лично страдао и личношћу истим именом васкрсао. И не знам да ли ћу погријешити много у незнању ако кажем да је наше име суштина нашег духовног лика и есенцијални доказ нашег постојања и у времену и у вјечности.

Нова књига оца Слободана Јокића: Ломљење Хљеба

Но, како то већ бива у чудима и у љепоти Творевине, неким људима је мало једно име, па имају два. И да не буде забуне, овдје не говоримо о имену и прикаченом му надимку, већ о два потпуно једнака и равноправна имена. Двије напоредне, збратимљене и двојством сукобљене ријечи у једном човјеку. Такав је случај са нашим свештеником и аутором књиге коју читамо. По ономе што сам од њега сазнао име Бобан је добио од родитеља на рођењу и истим именом крштен, а име Слободан од Митрополита Амфилохија на примању свештеничког чина. Вели, Митрополиту је име Бобан било неодговарајуће за свештеника. Посебно је занимљиво да је Бобану то друго име све до тренутка новоименовања било мрско и по свему противно. Тачније, он га је својим политичким убјеђењем проказао и доживљавао непријатељским. А онда га је Амфилохије „частио“ баш тиме. Свака алузија на Савлово преобраћење и преименовање на путу за Дамаск (а мени је баш оно пало на памет) јесте случајна, претенциозна и неприкладна, бар онолико колико је и име Бобан било неприкладно Митрополитовом виђењу новог свештеника. Али ниједно преобраћење није случајно и изгледа да га човјек налази увијек у ономе што најискреније и са ватром у срцу гони. Бобан је изгледа жестоко гонио Слободана и стигао га тамо гдје му се није надао и умјесто непријатеља нашао још једног себе у другом имену. Склонији шали би рекли да је на неки чудан начин постао самом себи кум. Али није та „шала“ само Бобанова и Слободанова, она је општа човјекова игра са собом у тражењу своје суштине. Тај сусрет гониоца са гоњеним је изгледа био последњи и кључни предуслов да наш Бобан постане поп, свештеник и отац Слободан. Али не одбацујући старо име, већ носећи га обновљеног и оплемењеног љепотом незнања и трајне неодлучности у томе које му је име ближе и милије.

Зашто је ова цртица о имену и именовању нашег аутора толико битна? Да ли је уопште битна и референтна? Мојој маленкости се чини да јесте зато што је бесповратно обиљежила свештенички пут, позив и службу попа Јокића. А ова књига је управо о томе написана са сталним питањем да ли је човјек увијек исти човјек, онај за кога сам себе држи да јесте и од чега, или од кога, то зависи. Размишљајући о том компликованом питању и у немоћи да дамо довољно прост и чврст одговор, вратимо се још једном на причу, или игру, са ауторовим именом и именима. Запитајмо се зашто је старом првосвештенику Бобан био неприступачан за свештеника. Који је проблем са тим именом? Позабавимо се мало његовом етимологијом. Бобан је име за стрми и неприступачни предио, за планински врх на кога се тешко можеш попети. Не мора бити висок, али мора штрчати и инатити се својом неосвојивошћу. А чак и кад се на њега попењеш обично не видиш ништа до сусједни исти такав врх, поред Бобана још једног Бобана. А иза њега још једног, па још једног, па у недоглед у земљу Бобију, да не кажем Бобанију. Бобан је, дакле, човјек из Бобије, стамен, чврст, постојан. Али и превише крут и неприступачан за људе, па и за себе сама. Превише спутан и стидљив према свијету и опет према себи. Требало га је ослободити и то двоструко. Ослободити га од погледа на друге управо оним што је гонио. Ослободити га од погледа на себе самим именом слободе. Зато је Бобан понио на себи Слободана да би могао да узме хљеб у руке и да га разломи. Тако бар можемо тумачитикроз језичку науку. Зато је и старац који је био свједок и иницијатор сусрета два имена у истом човјеку и заузео централно мјесто у књизи о ломљењу хљеба. Тако говори ослобођена прича нашег свештеника.

А моја маленкост је имала благослов да буде свједок баш те приче и њене слободе. И све што пишем искусио сам држећи с краја освећеног славског колача који су вртјеле руке оца Слободана Бобана. Почело је једног тмурног децембра када сам схватио колико је хљеб заиста битан у животу човјека, а ја сам морао да га тражим. Упутили су ме код попа кога сам само по лику препознавао. Веле, он хоће да помогне људима. И прво што сам запазио на том човјеку била је слобода. Слободно ме питао шта волим, шта желим, шта могу, шта хоћу… Проблем је само што ја нијесам знао баш тако слободно да одговорим и одиста ме било тешко запослити и наћи ми начин да зарадим насушну крајку. Помислио сам таман како ни попови нијесу ништа бољи од осталих службеника и како ни црква, као ни држава, нема решење за мој случај. И баш ту сам стигао оно нешто (или некога) што сам и ја годинама гонио.

„Знаш ли Оче наш?“ – изненади ме питањем свештеник.

„Знам…“ – одговорих збуњено.

„Е, онда идеш сјутра са мном кроз парохију да ломимо славски колач!“ – звучало је попут заповијести.

„Ма, нећу. Ја то не умијем.“ – браним се и то врло аргументовано.

„Хоћеш. Хоћеш. Да видиш мало како је мени.“ – смије се он свјестан да је на пола пута да ме убиједи.

„Али, ја ни не постим…“ – ослободих се да се постидим.

„Нема везе, постићеш…“ – смије се он још више.

„Али, али…“ – понављам, а не знам ни шта понављам.

„Нема сад али. Пристао си. Кад завршимо частићу те. Мораш и ти имати свој хљеб.“ – заврши свештеник расправу.

Наредног дана сам понављао Оче наш, у ходу учио Свјати мученици и љубио хљеб по парохији као ослобођени помоћник оца Слободана.

Још увијек ме држи слобода коју сам осјетио тог дана, те на њеном крилу написах и ово слово о његовој књизи, почаствован што се негдје и моје име у њу прикрало.

Јанко Јелић 
На Чисту Суботу, 20. матра 2021. године

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe