Протосинђел Евстатије Драгојевић: Бесједа у другу Недељу Великог Поста

Драга браћо и сестре, драга дјецо

Ево нас у другој недељи поста. Прошле недеље смо прославили недељу коју Црква назива Недеља православља, Недеља побједе православља, али не у смислу да је то побједа православља над другим хришћанским деноминацијама, римокатолицизмом или неким другим обликом хришћанства, него у смислу побједе правог учења над свим јересима и осталим погрешним учењима. Па је то Недеља чисте вјере, Недеља чистоте вјере, а ова друга недеља назива се Недеља пачиста или недеља после Чисте недеље, односно Недеља опет чиста. Дакле, опет се ставља у први план чистоћа вјере зато што данас вршимо спомен Светог Оца нашег Григорија Паламе. То је био један врло учен човјек и светогорски монах, који је људима свог времена, али и данас нама објаснио шта, заправо, значи хришћанска вјера, да то није само неко животно опредјељење или нека идеологија, него је то једна животна сила која покреће човјека, која старог човјека, како се каже у једној молитви на крштењу, који се распада у жељама варљивим обнавља у новог који узраста у лик Онога Који га је саздао.

Протосинђел Евстатије Драгојевић

Римокатоличка теологија тог времена је говорила да Бог има само своју суштину, те да је вло тешко, односно немогуће човјеку да се приближи Богу. Па, иако би могао Му се приближи онда би биле потребне неке створене енергије, као неки међуспрат, односно као неки посредник између нестворенога Бога и створеног човјека. А Свети Григорије Палама, будући да је био велики подвижник и у том времену велики учитељ Цркве, објаснио им је да је човјеку могуће да постане причасник божанских, нестворених енергија. Објашњавајући им то да као што човјек, будући природом то што јесте човјек, пројављује себе на разне начине, односно на разне енергије и ми, будући да смо створени смртни, грешни, ипак, умијемо да волимо, ипак, умијемо да показујемо бригу о некоме, пажњу, те на тај начин пројављујемо неко унутрашње настројење душе. Још им је говорио да не можемо примити божанску суштину, јер смо ми непричасни божанској суштини, али смо причасни божанским енергијама. Као кад изађемо на сунце нама прија свјетлост, јер помоћу свјетлости видимо ствари које нас окружују, али ми нисмо примили сунце у себе. Исто тако, прија нам сунчева топлота, али ми и даље  нисмо примили сунце у себе, него смо примили топлоту. Или када наложимо ватру, то нам је много ближе, него сунце. Ми не примамо у себе жар, али примамо ту енергију коју ослобађа жар. Тако примамо божанску љубав, јер Бог је љубав, примамо божанску свјетлост, правду и истину, па је тако овај дан празник божје бриге о човјеку, који је одступио од Бога. Ако смо слушали ове дивне молитве, чули смо да Бог човјека није створио, па га је заборавио, него је на разне начине бринуо о човјеку којег је створио из љубави, те своје основне енергије.

Да је то тако чули смо у данашањем Јеванђељу, како је један човјек који, баш и није пројављивао нити вјеру, нити љубав према Богу, био болестан много година, па су га четворица његових сродника донијели у кућу, у којој је био Христос. Будући да се око Христа створила велика гужва, нијесу могли да приђу, него су морали да прокопају кров од куће. Дакле, нешто што би ми људи рекли и како би се то нама учинило на први поглед, морали су да учине неку штету, јер, замислите да се развали кров од куће, то је, засигурно, направљена нека штета. Али, овим Јеванђеље хоће да нам саопшти нешто много битније. Да би код Христа спустили болесника, којем је Христос био пријеко потребан, морали су развале нешто за шта су људи мислили да је битно, односно, како каже један Свети Отац, Бог и када руши, Он изграђује. А шта то треба код сваког од нас да се сруши или да омекша да би се нешто изградило? Па, то је, управо, оно што ми држимо на врху и за шта мислимо да је најбитније, а то је наш ум или разум, који је, често, препрека божанској благодати да дође до срца као центра нашег бића. Много ствари које се дешавају у Цркви и много ствари које се нама догађају изгледају нам бесмислено, парадоксално или непотребно, а, заправо, често, то могу да буду неке невоље и страдања, која ми стресно и тешко прихватамо, а имају за циљ да омекшају, да не кажем разбију наш разум као главну препреку да божанска благодат дође, насели се и буде дејствујућа у нашем срцу. Овај болесник о коме данас говоримо, рекох, ни на који начин није пројавио своју вјеру. Вјероватно, није знао ни шта то ова четворица његових сродника покушавају да ураде са њиме, али, захваљујући њиховој вјери, он је добио исцјељење.

Ми божанску благодат примамо на многе и на разне начине. Када дођемо да се причестимо то је једна благодат. Када дођемо на обичну вечерњу или јутарњу службу то је друга благодат. Када се неко од нас вјенчава или монаши то је трећа благодат. Када се крштава то је нека почетна благодат. И тако, на разне начине задобијамо божанску благодат, онда, када повјерујемо, заправо, добијамо највећу благодат. А оно што је главно је то, када један од нас, по ријечима Светог Серафима Саровског, задобије мир и благодат у срцу своме, хиљаде других ће их задобити око њега. Да је та ријеч истинита свједочи се у данашњем светом Јеванђељу, али је само ту ствар настројења нашег срца. Човјек и све што је створено, створено је добро и о томе свједочи Свето писмо, да је, чак, и Бог видио да је то добро. И да чинимо добро је наше основно опредељење и намјена. И то је много лакше, али, често, нама се чини да нам је много лакше да чинимо зло, чини нам се да је много лакше да не долазимо у цркву, чини нам се да нам је много лакше да мрзимо него да волимо, чини нам се да нам је много лакше да злопамтимо него да праштамо. То је та ђавоља замка у коју свако од нас, врло често, упадне. А само треба да отворимо своје срце за Бога да онда, када нам се чини да је све готово и да више нема наде, погледамо у висину и онда ћемо да стекнемо наду, вјеру да ће се све ријешити онако како ми желимо, али како нисмо имали снаге да вјерујемо и како нисмо имали могућности да урадимо, можда, баш, преко молитава или преко вјере некога од наших ближњих. Зато благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Духа Светог да буде са вама. Амин.

Извор: Светигора

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe