Литургија на месопусну недељу у цркви Светих Апостола Петра и Павла
У недељу месопусну, 10. марта 2024. године, на празник Светог Порфирија, Литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио је јереј Александар Раковић.
О. Александар је у бесједи истакао да је пред нама месопусна недеља, коју, пратећи црквене источнике називамо недељом страшног суда, када се чита Христова прича о страшном суду у којој смо чули шта ће бити мјера Христовог суда када дође и како ће да нам суди.
Чули смо како ће да разлучује људе и доста дуго траје прича. Али, ми би смо ту причу могли свести у бити на Господње опомињање да су једни хранили гладне, одијевали наге, обилазили болесне и оне у тамници, појили жедне, а да они други то нису чинили. То можемо свести на једну реченицу, једни су користили вријеме, други нису“, казао је о. Александар.
Вријеме Великог поста је слика и слика и прилика цијелог нашег живота овдје на земљи.
„Требало би овдје кроз цијели живот да живимо велики пост – да се кајемо, да жалимо због гријехова и да се трудимо да 'грабимо', да користимо вријеме као што су га користили ови да 'десне стране'. Један од највећих дарова, ако не и највећи јесте вријеме и прилика овог живота, да будемо Божји, да се сврстамо у оне који су са 'десне стране', да се вријеме које нам Бог даје користи на добро, а не да се погубљује.”
”А губи се, како каже данашње Јеванђеље ако се не чини све оно што је Господ рекао данас у Јеванђељу. Ако нијесмо ту ради другог, и ако све своје вријеме, све душевне и тјелесне силе и снаге ако ставимо на располагање другом, онда нисмо протраћили своје вријеме. Мало је времена, и брзо нас Господ узима, и зато, наравно, треба да се добро потрудимо да покажемо толико воље и љубави да то вријеме Богом дано користимо на прави начин. Нисмо призвани да само вријеме Великог поста посветимо Господу Богу. Призвани смо и призивамо се, пред крај сваке јектеније, прозбе, када свештенослужитељ, био он презвитер или ђакон призива ријечима 'сав живот свој Христу Богу предајте'. Не можемо ни једну велику ни малу јектенију да завршимо а да не изговоримо те ријечи. И тиме нас Црква опомиње да све оно смо прије тражили у великој, малој, чак и у прозбеној јектенији, ако нисмо спремни са своје стране, уз помоћ Мајке Божје и свих Светих да предамо читав живот, да 'сами себи и једни друге предамо Христу Богу', немамо право да очекујемо да ће сва наша пређашња молба бити услишена. Ми смо позвани не половично да дајемо, не четвтину, осмину, десетак, него да 'сав живот свој Христу Богу да предамо'. И Христос гледа и суди, и суд нам је на сваком мјесту, на сваком нашем кораку, у сваком нашем чињењу или не чињењу, јер не само да смо грешни и зли ако зло чинимо, него смо грешни и зли ако пропуштамо да чинимо добро. Јер, погледајмо овај суд, Господ ту не пита је си ли и коју си штету нанио другом, него је си ли или ниси пропустио да учиниш добро. Гријешимо али се морамо борити да тај гријех превазиђемо добрим дјелима. Покајање не значи само да ми дођемо чак и сузних очију пред овај благи лик Господа човјекољубивог да гријехе избифламо, набројимо и да се послије тога вратимо тим истим гријесима. Покајање је мало јачи и тежи појам од тога. Покајање значи -пошто познам свој гријех, одлучићу да га замијеним врлином'; и ако нисам до сада чинио неку врлину, одлучићу да је убудуће чиним, и заиста ћу то чинити. То би значило да се човјек покаје, али ако смо само у гријеху, па га ми овдје и наводили и исповиједали а послије се поново враћали том гријеху, никакав посао нисмо учинили. То дјело није дјело покајања, то је неко покајање на пола- начели смо пут покајања а нисмо га довршили“, казао је о. Александар.
Он је навео да је истинско покајање онда када од зла и злочинства идемо према доброчинству, и када грабимо и користимо вријеме, јер га је мало.
„И Господ у истом Јеванђељу каже ”дани су зли”. Значи користимо вријеме, трудимо се да дјеламо добро другом а не само себи, да иступимо из себе и ради тога је пост, да схватимо да ми нисмо центар, наш центар је у другом, да искорачимо из себе ка другом, и ради тога је пост а не да себе тимаримо и његујемо“, истакао је отац Александар.
Ми смо, објаснио је о. Александар, призвани да угађамо другом човјеку и да тиме Богу угађамо.
„То је једини пут за Христом, да чинимо добро другом, да се сјетимо другог. Колико размишљамо о себи, па тај наш егоизам може мало да се прошити на нашег супруга или, на нашу дјецу, брата сестру и мајку и ту се максимално растеже. А Господ каже: „Стран бијах и не примисте ме“. Када странца видимо ништа нам не значи, и ако је тај странац у муци, често не сјетимо да помогнемо, немамо кад, морамо око себе, немамо ми снаге да иступамо и батргамо се превише, а Господ позива да иступамо. И што се више растежемо, и што више идемо према другим људима то смо ближе Богу, такав је закон приласка Богу, као што имамо закон у физици. Што се више растежемо ка другим људима то се више збијамо уз Бога, а што се више збијамо уз себе и удаљимо од других људи, то се више удаљавамо и од самог Господа Бога. Зато Господ нека нам да снаге, мудрости, да умијемо да постимо када је вријеме поста, да умијемо да се молимо када је вријеме молитве, а изнад свега да нам да снаге и љубави да знамо по чему јесмо хришћани и да знамо зашто смо као хришћани на овој земљи, зашто као хришћани морамо да трпимо то што морамо да трпимо, и за шта треба да се боримо, шта је наш циљ“, бесједио је о. Александар.
