Оснивање манастира

Србија је у средњем вијеку била једна од најразвијенијих земаља у Европи, а Жупа будимљанска једна од најразвијенијих области срењовјековне Србије.

Своју задужбину Ђурђеве Ступове подигао је Господар Будимља, жупан Стефан Првослав, син Великог жупана Тихомира, а синовац Немањин 1213. године.

У Манастиру, његовој задужбини, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: "Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов".

Ктитор је преминуо 6. јануара 1244. године (1174-1244).

Манастир је подигнут на лијевој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице гдје извире кристално чиста студена вода.  

Архитектура манастира

Свако архитектонско рјешење бива подложно и жељама ктитора, па и ово. Марко Цемовић у то вријеме пише: "За време Немањића Будимља је била важан културни и политички центар. У њој је живио и сигурно из ње управљао делом Немањића државе један од синоваца Стефана Немање (Првослав), а Свети Сава у свом првом уређењу српске цркве у Будимљи назначује епископа Неофита. Првослав је и свој вечни боравак предвидео у Манастиру. Да му не би понорница кадгод кости узнемирила, он је дубоко у земљи озидао камене сводове и регулисао понорницу, па је онда над њом сазидао вечну кућу Ђурђеве Ступове и у њима сахрањен!"

Црква је једнобродна грађевина са главним улазом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Црква и прва припрата су подигнуте у првој половини XIII вијека. Тачно вријеме подизања припрата остало је непознато. У Комплексу манастира запажају се три грађевинске фазе. Спољне површине зидова добро су рађене, од камених квадера, који су постављени у водоравне редове, и то се смјењује у неправилном ритму, редови тамније сиге и свјетлијег тврђег камена, по чему би се рекло да су у обради фасада тражени ефекти полихромије.


Манастир Ђурђеви Ступови у Беранама

У грађевинском погледу црква припада архитектури, каква се дотле развијала у Приморју у XI и XII вијеку. То доказује њен тип базилике са нишама изнутра у бочним зидовима и појачавајућим лицима полуобличастог свода, који полазе са наспрамних пиластра, између ових ниша. То доказује и начин на који је купола дигнута између ова два појачавајућа лука, без коцкастога постоља изнад крова.

Уз првобитну цркву је прво дозидана једна припрата, фланкирана са двије куле, као код цркава: Св. Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова у Расу и Св. Петра на Лиму и љетопис биљежи: "Црква Св. Георгија од два ступа у Будимљи", а испред ове президана је доцније и спољна припрата.

Фрескопис манастира

Фрескописац катедралног манастира "Ђурђеви Ступови" био је даровити сликар "али су све фреске у љутим ранама, непреболним ранама. Ја мислим да су све врсте ватреног оружја пробане у стрељању анђелских и других светих ликова по сводовима манастира и очи, нарочито очи, и други делови фресака падали су заједно са деловима малтера" (Марко Цемовић).

Манастир је био мета вјежбању турских тобџија са артиљеријског утврђења на Јасиковцу. Манастир је разаран и у Првом свјетском рату од стране Аустро-угара, кад су га претворили у коњушницу, а касније у кухињу и спаваону, што је за ионако уништене фреске било погубно.

Међутим, и поред свега тога, дјелови фресака су сачувани до данас. На њима се препознаје рука дечанских мајстора, поријеклом из которске школе сликања гдје је насликан сав циклус монолога, илустрованог црквеног календара, по дечанском узору. Претпоставља се да је тај фрескопис урађен још за живота Стефана Уроша IV Цара Душана. Фрескопис у другој припрати могао би бити дјело Страхиње Будимљанина.

Историјат манастира

Велика је заслуга катедралног манастира Ђурђеви Ступови у очувању националне свијести, јединства српског народа и ширењу културе на овим просторима.

Писац историје Срба, Константин Јиричек наводи: "Даље, уз реку (Лим) била је епископија Будимљанска код манастира Св. Ђорђе на Лиму (код Берана): она се спомиње и у немањићко и у турско доба, и пуки је случај да о њој немамо никаквих вести из XV века".

У Будимљанској жупи није било села да није имало макар једну цркву, зато се и каже "да је стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница", као и на читавом простору Васојевића гдје је забиљежено да је било преко 80 цркава и 6 манастира.

Године 1219. у Ђурђевим Ступовима је Свети Сава основао једну од првих седам епископија – четврту по реду, о чему се у запису каже: "Четвртаго владику постави Свети Саво у Будимљу у храм Светога Георгија".

Захваљујући улози Будимљанске епархије, све до половине XVII вијека на овим просторима није било исламизирања становништва. Послије убиства митрополита Пајсија Будимљанина гаси се Будимљанска митрополија.

Манастир је паљен пет пута, што значи да је он, како народ зна да каже "Манастир мученик". Први пут је манастир запаљен 1738. године и запалио га је потурчењак Црнојевића Махмуд-паша. Други пут Ђулбег Шабанагић и Хасан Хот 1825. године. Трећи пут Дервиш-паша 1862. године. Четврти пут догодило се то на Преображење Господње 1875. године. Када су 1898. године поново хтјели да запале манастир, народ је устао у одбрану. Овога пута су одлучили, или да одбране манастир или да изгоре у њему.

У манастир су се затворили:
• Вуковић Маријан, главар
• Бојовић Ђорђије, учитељ
• Поповић Максим, свештеник
• Цемовић Анто, народни првак
• Јоксимовић Вукосав, народни првак
• Саичић Тодор, народни првак
• Бојовић Вукота, Беране
• Миковић Периша, Буче
• Вуковић Вукајло, Буче
• Шћекић Миљан, Горња села
• Дабетић Томо, Будимља
• Дошљак Васо, Велиђе
• Дошљак Панто, Велиђе
• Шћекић Радомир, Горња села
• Пешић Томаш, Горња села
• Обрадовић Баћко, Горња села
• Добрашиновић Голуб, главар
• Поповић-Пешић Томаш, главар
• Весковић Зарија, Беране
• Раичевић Иван, Трепча
• Шћекић Новак, Горња села
• Премовић Иван, Беране
• Пипер Радош, Берансело
• Лончар Јанићије, Берансело
• Бојичић Мушо, Будимља
• Лабовић Периша, Будимља
• Обрадовић Зарија, Горња села
• Раичевић Богдан, Горња села

Међу заточеницима, види се да је био и поп Максим Поповић, звани Лужац који је све заточенике исповиједио, како се то у предсмртном часу чини, и заједно са њима остао унутра да бране манастир. Поп Максим, са епитрахиљем о врату, камилавком на глави и сребрним крстом у десној руци, а путиром светог причешћа у лијевој руци, обратио се заточеницима:
"Бранећи свете Ђурђеве Ступове, браните и своју отаџбину, своју вјеру, и животе своје, и својијех, и аманет и образ отачески, и у том циљу, ако буде суђено да ова светиња и по пети пут буде горела, ријешисмо да и ми са њом у њој изгоримо и пођемо Богу на истину, и сад, браћо, прије овога светога причешћа тражим да се сви исповиједите; да ли је ко од вас увриједио родитеља, или брата, или пред невољником затворио врата, нејака увриједио, вјеру погазио, криво се клео, или се такао камена међаша... Јер, не признати гријех и не покајати се, није мањи гријех од гријеха чина против божје воље"...

Исповиједници су скинутих капа стајали један за другим у ред, крстећи се примали предсмртно свето причешће, љубећи крст и руку свештеника. Манастир је тада одбрањен.

Пети пут је манастир горио 1912. године, непосредно уочи Првог балканског рата. Манастиру ни касније нијесу дали мира нити смирка. Ипак, манастир је обновљен 1925. године. Урађен је нови иконостас којег је поклонио игуман Јосиф Лекић 1927. године. Послије Другог свјетског рата манастир је доживљавао судбину осталих светилишта.

Манастир јe надживио сваку невољу, није се предавао. Под његовим сводовима одржавани су зборови и сабори, договарани устанци и буне, проглашавана независност Васојевићке кнежевине и донесена одлука о уједињењу са Црном Гором 1857. године.

Манастиру су чињене посјете и поклони. Кнез Никола Васојевић је 1828. године поклонио манастиру Еванђеље у сребрним, златом опточеним корицама; архимандрит Данило Радуловић је из својих средстава уочи Првог Балканског рата купио 20 рала земље и поклонио их манастиру и подигао манастирски конак; игуман Јосиф Лекић је 1927. године поклонио манастиру црквено звоно...  

Манастир данас Од 2001. године, манастир је сједиште Епархије будимљанско-никшићке. По устројству је мушки општежитељни манастир. Црква је посвећена Св. великомученику Георгију.