Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије служио је са свештенством, на празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, у четвртак 29. маја 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви, посвећеној данашњем празнику, на Граховцу.
Сабранима је празник Вазнесења Господњег, ријечима архипастирске бесједе, честитао Високопреосвећени Митрополит Методије.
„Четрдесет дана ходисмо у атмосфери и свјетлости Васкрса Христовог, а јуче на Оданије Васкрса одслужисмо и васкршњу службу, поздрављајући се са Васкрсом до идуће године. Ту постоји једна мала сјета, нема више да се за ову годину, поздрављамо васкршњим поздравима, али нам је Господ, одмах, после празника Васкрсења и четрдесетодневног прослављања Њега дао да се у радости опет сретнемо данас, великим празником лицем у лице, као што су Његови ученици и апостоли на Маслинској гори, гледајући Га како се вазноси и благосиља их и оставља их на службу, на овој земљи, долини плача, да проносе благу вијест Његову о спасењу рода људског. Каже јеванђелист да су се вратили у Јерусалим обрадовани радошћу великом“.
„То је радост истинског празника данас гдје после Васкрсења улазимо у радост Вазнесења. Каже Атанасије Велики Александријски да је Бог постао човјек да би човјек постао бог по благодати и Божанским енергијама, бог по благодати. То је смисао и радост овог празника. Отворило се небо данас. Христос се вазнио, затворено је било за људски род од Адама, јер га је гријех затворио. Небо за кога су неки материјалисти говорили, исмијавали вјеру, да нема горе у васиони ништа, да ми оно чему се надамо и то небо у које гледамо и оно је материјално и да не постоји ништа осим материјално. Али, нису они разумјели дубинску суштину и поруку овог празника да небо није географска одредница, ни просторна, да се тамо не путује и не иде неким средствима превоза и саобраћаја, него да је то близина Божја и стање у којем наша душа пребива“, казао је Митрополит.
Тамо гдје се сретнемо са Христом, ту је, поручио је Архиепископ Методије, небо.
„Зато Свети Јован Златоусти каже: Шта ће мени небо, кад ћу ја постати небо. Кад се Христос усели у срца наша постајемо престо небески, постајемо ми небо, не путујемо нигдје. И Христос је рекао да је Царство небеско, односно то небо, унутра у нама, а само, једино треба да своју сврху и мисију испунимо и наше назначење, и да постанемо престо Бога живога. Једино је то Христос рекао човјеку: Хоћу срце твоје, сине, ништа ми друго од тебе не треба, ни приноси, ни жртве, ни коленопреклони поклони и молитве, ни било који други приноси, ја једино што тражим и иштем јесте твоје срце. Све остало што Богу приносимо је само израз нашег давања срца нашег Христу Спаситељу нашем“.
„Господ је, дакле, отворио небо и у тијелу и људској природи вазнио се и сјео с десне стране Бога и Оца и то није растанак. То је радосни растанак апостола с Христом, гдје се Он од њих вазноси, али је Он увијек с нама као што је и данас овдје, међу нама на овој светој служби и у сваком светом, благословеном дјелу које чинимо. Он је с нама, јер је рекао: Ја сам с вама за све дане до свршетка вијека, у свим данима је с нама. И гдје се двојица или тројица саставе у име моје и ја сам ту међу њима. Дакле, то вазнесење је само показатељ гдје је назначена и за шта је назначена људска природа“, бесједио је Његово Високопреосвештенство, додајући да се на мјесту данашњег сабрања наш народ, у своје вријеме, прије стотину и више година, исто опредјелио за небо, а не за земљу.
„Као што су то урадили, још много вјекова прије њих, наши свети преци на Косову. И они су се ту опредјелили за небо, а не за земљу и као што смо и ми позвани у свом животу и сваки дан и час да се стално опредјељујемо за небо, за истину, правду и свјетлост. А свједоци смо сви ми који живимо на земљи и у овој долини плача да све око наспривлачи црној земљи. И гравитација је симбол тога да нас све веже за земљу и да постајемо земни и приземни, а небо се осликава само у служењу Христу и Његовим присуством. Црква је одбљесак Царства небеског овдје на земљи. То је небо, то је прозор у живот вјечни, то је прозор у други простор и другу реалност небеску на коју нас је Христос богочовјек призвао. То је смисао данашњег празника“.
„И смисао битке на Граховцу је то – опредјељење за небо, а не за земљу, за ропство, за сагињање, клечање, пузање да бисмо сачували комадић земље, а изгубили небо. Зато смо се данас на овој главици састали, не да бисмо махали са неким обиљежјима и хвалили се својим прецима славним, а у чему смо ми допринјели том њиховом опредјељењу. И једно и само то ће нас Христос питати у Његовом другом доласку и у оном великом и страшном дану кад буде дошао у слави, после овог Његовог вазнесења кад други пут на анђелима својим и са трубама небеским дође и усклицима, овдје да суди живима и мртвима и Чијем царству неће бити краја“.
„Срећан вам празник, драга браћо и сестре и драга дјецо Божја, још једном и да вас благодат овог празника Христовог вазнесења чува, оснажује, кријепи на путу Јеванђеља и на путу непрестаног опредјељивања за небо, а не за земљу, јер је гријех одвојио земљу од неба, а само служење Господу и покајање и молитва Њему, Његова благодат поново ће од ове земље направити рај и небески простор“, поручио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Методије.
На крају Литургије освештан је и преломљен славски колач и жито, чиме је прослављена храмовна слава.
Одслужен је помен јунацима и обиљежена 167. годишњица битке на Граховцу. Одиграла се у мају 1858. године, у њој су Црногорци и Херцеговци однијели побједу над Османлијама и представља једну од кључних вододјелница укупне прошлости Црне Горе.
Трпезу љубави и културно-умјетнички програм организовали су: Епархија будимљанско-никшићка, парохија граховска и Завичајно удружење „Стара Херцеговина“.
