Фототипија часописа Уметност из 1971. године, посвећеног одбрани Његошеве Капеле на Ловћену, промовисана у Никшићу

На програму културно-духовне манифестације „Дани Светог Василија Острошког 2022“, која се, у организацији Општине и Црквене општине Никшић, одржава у Никшићу, у недјељу 8. маја 2022. године, упричена је, у сарадњи са Матицом српском – Друштво чланова у Црној Гори, промоција фототипије часописа Уметност бр. 27-28 из 1971. године, посвећеног одбрани Капеле на Ловћену.

Фототипија часописа Уметност из 1971. године, посвећеног одбрани Његошеве Капеле на Ловћену, промовисана у Никшићу

У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, проф. др Драго Перовић је навео да је Друштво, уз велику стручност и несебичну ангажованост и пожртвованост, професора, Ђорђа Трифуновића и Виктора Савића, у саиздаваштву са Службеним гласником из Београда, издала је двије фототипије, које представљају „суво злато за српски народ у Црној Гори“: једна од њих је  часопис Уметност из 1971, који „свједочи богонадахнуту визију оног ко је овим дубинама вјере и ширинама образовања додао и висине стремљења као Богу, непоновљиву визију Петра Другог Петровића Његоша, и наше савремено паганско одношење према њој“.

„Намјера овог забрањеног броја Уметности била је најљудскија: спасење од заборава оног човјека, који је запамтио све од Косова, и који се „сјећањем на будућност“ тиче и наше ноћашње ноћи и сјутрашњег дана, намјера са јасном свијешћу да ће о томе ко је био у праву одлучити будућност у коју спадамо и ми, ово наше антињегошевско доба. Отуда је овај број Уметности један од најрепрезентативнијих примјера једне дводеценијске расправе у којој се једна страна ослањала на само једну политичку одлуку прије почетка расправе, а друга страна изнијела безброј научних, стручних и људских аргумената против те одлуке, и опет је било како је политика политикантски и са намјером одлучила“.

„Сабирање у једном часопису и једних и других текстова, извјештаја, одлука, закључака, пјесничких и умјетничких израза, интервјуа и писама читалаца, свједочи о високом интелектуалном интегритету, о савјесној свијести уредника и издавача овог часописа који су се овим издањем прије пола вијека заложили за истину и мишљења, за „живот будућег вијека“. Ово је часопис који не суди него само биљежи и чува истину за неку бољу будућност“, рекао је Перовић.

Додао је да се у то вријеме, 1971, уопште није знало ко је и када, са каквим оправдањем ако га је било могуће дати, донио одлуку о „замјени“ завјетне Капеле са маузолејом. Идеолошко политиканство је, констатовао је Перовић, вјешто прикривало критеријуме за избор аутора маузолеја, укупну цијену коштања, урушавање ловћенског светионика природе и историје, и много тога другог.

„Ради се, дакле, о часопису-расправи која је овдје приложена у свом хронолошком 20-годишњем трајању, од почетка до краја. Часопис граде: „Судбина Ловћена“ (1845-1952), или како је Владика Петар Други препознао свој живот као вознесење на Ловћен, затим, „Сумрак Ловћена“ (1952-1971), или како свако од нас и дан-данас мисли да све почиње од њега, и, „Ламент за једног пјесника“, односно, како само умјетничка истина може да разобличи политиканску лаж“.

„Кад све сагледамо, стихови Рајка Петрова Нога, „Није све пропало / кад пропало све је“, најбоље одговарају овом забрањеном издању.  Оно се појавило када се све већ збило, када је све пропало, али је имало слуха за нас и упућено је нама, сваком од нас лично, да у овим светим данима, и у свим данима наших живота, живимо са мишљу и посљедњом вољом која нас проклиње, да се увјеримо у снагу аманета и поштовања задате ријечи кроз проливање историјских времена“, навео је др Драго Перовић.

У промоцији је учествовао и проф. др Виктор Савић, ванредни професор за српски језик Филолошког факултета у Београду и научни сарадник Института за српски језик Српске академије наука и уметности. Говорио је о браћи Трифуновић и историјским околностима у којима је штампан двоброј часописа Уметност, који спада у најдрагоценија сведочанства једног времена.

„Најстарији брат Лазар је једна изузетна фигура која је утемељила научно проучавање модерне српске умјетности, докторирао је на ту тему о модерној српској умјетности с почетка 20. вијека до `60. их година, и та његова дисертација је једна од централних монографија које је објавио. Он је био најкомпетентнија личност, у том времену, која  је могла да оцијени цио овај пројекат зато не чуди што је био на челу комисије коју је држава именовала, а у исто вријеме Лазар Трифуновић је био на челу Народног музеја у Београду“, подсјетио је Савић, додавши да је личност са таквим научним кредибилитетом могла да да ваљан суд који се тицао цијелог овог проблема.

Чланком којим је довео у питање Мештровићеву умјетност, објављеним 1961. године, Лазар Трифуновић је довео до преиспитавања лоших намјера тадашњих власти у Црној Гори да се сруши Његошева завјетна црква. Назначени двоброј листа Уметност доживио је неколико пута фототипију, али, др Савић сматра, да је ово издање, које је укључило и рођеног брата Лазара Трифуновића, као свједока тог времена, проф. Ђорђа Трифуновића, најаутентичније зато што је то документарно фототипско издање.

„Професор Ђорђе Трифуновић је, можемо рећи, патријарх српске старословенистике. Док је проф. Лазар Трифуновић имао око 20 монографија, његов млађи брат има око 30, а последње су издања Матице српске, јер он дивно сарађује са Матицом српском у Црној Гори. Један је од првих Срба интелектуалаца који је о свом трошку отиша на Свету Гору Атонску после Другог свјетског рата што је био озбиљан подухват. Сапутник му је био млади јеромонах Павле, касније Патријарх српски“, говорио је др Савић о Ђорђу Трифуновићу, који се дружио са највећим књижевним именима попут Миљковића, Попе, члановима породице Момчила Настасијевића и другим српским и руским интелектуалцима оног времена.

„Он је 1966. године, што је био догађај, али нијесу благонаклоно гледали на то, одбранио докторску дисертацију „Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју“; занимао се Григоријем Цамблаком, Кантакузином, Доментијаном, Ћирилом и Методијем, Светим Савом, Јеленом Балшић, Никоном Јерусалимцем, исихазмом, почецима српске писмености... Непрегледан је низ његових дјела, те нас зато чини још радоснијим чињеница да је он приређивач ове публикације“, истакао је Савић.  

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори је, у сарадњи са Ђорђем Трифуновићем и Виктором Савићем, по најсавремнијим захтјевима фототипског издаваштва издала и славни Горички зборник Јелене Балшић и Никона Јерусалимца, зборник, који је, откад је заслугом Светозара Томића откривен, чекао своју фототипију више од 100 година.

Избор из пјесама и записа познатих књижевника, поводом одбране Његошеве капеле на Ловћену, објављених у листу Уметност, читао је пјесник Ранко Мићановић. 

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe