Литургија у Пету недјељу по Васкрсу у никшићком Саборном храму

У пету недјељу по Васрсењу Христовом у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, Свету Литургију је служило је свештенство Саборног храма.

Литургија у Пету недјељу по Васкрсу у никшићком Саборном храму
 
Након читања Светог Јеванђеља, бесједио је протођакон Константин Дојић.

Протођакон Константин је, подсјећајући на прочитано зачало Јеванђеља по Јовану, у којем се сјећамо разговора Христовог са Самарјанком, указао  да ова прича некада дјелује аспрактно и далеко, али да је, у суштини, врло блиска нашим данашњим приликама и животу.

“Самарјани су били народ који је настао послије сеобе Вавилонске, када су Јевреји одведени у Вавилонско ропство. Један сиромашни слој јеверејског народа је остао а Вавилонски цар је доселио нове досељенике из Самарије, односно Сумерије, и њиховим мијешањем је настао народ који се зове Самарјани. Са јеврејским народом имају заједничко поштовање Пророка  Мојсија, имају Трокњижје, односно пет првих књига Мојсијевих, вјеровали су у једног Бога, али због свог, по јеврејском схватању, ниског поријекла, измијешани са незнабошцима, нису имали прави педигре. Били су одбачени од Јевреја, који се са њима нису мијешали ни дружили, сједјели, јели пили, нити разговарали, јер су сматрали да је то народ нечист”, бесједио је о. Константин, додајући да је и сама чињеница да је Исус разговара са женом Самарјанком зачудила чак и његове ученике.

И ми данас, наставио је О. Константин, често  можемо често да се позивамо на нашу славну историју, претке, на педигре и све оно  чиме су нас преци задужили,  па и да упаднемо у ту замку да, као што су Јевреји упадали, када  им Исус каже “немојте мислити у себи да ‘имамо оца Аврама’ “.  

“Заслуге наших предака, отаца, покољења прије нас само задужују, не спасавају нас, не омогућавају нам спасење, већ је оно милост Божја. Па тако и неко ко је из чистога народа, из народа са великим заслугама, како је по Тијелу био Господ Исус Христос, може да дође до оних који и немају те неке заслуге и да им исто да спасење. И велика је вјера међу Самарјанима била, већа него међу чистокрвним Јеврејима, зато што су повјеровали отвореније, имали су отвореније срце у оно што је проповиједао Господ Исус Христос”, бесједио је о. Константин.

Вода жива, о којој је говорио Христос, односно вода живота је како је објаснио он,  од које се неће ожеднити, је метафора за Истину, за Ријеч Божју, од које се живи, јер је Ријеч Божја Господ Исус Христос, и Он је такође извор живота и извор истине.

Он је истакао да су у нашем народу појмови љепота, истина и правда практично један појам, и да смо и ми имали сличне односе са неким народима, са којима је било доста горких историјских догађаја, те да не смијемо да заборавимо да Господ неће судити према нашим прецима.

Отац Константин се осврнуо и на мучне догађаје масовних убистава у Београду и Младеновцу, чији су починиоци из ‘беспрекорних’ породица доброг поријекла.

“ То је сигнал, знак, велика трагедија, али оно што треба да се запитамо је како је то могуће, да људи без икаквих друштвених мана, сви ‘из добре куће’, изроде тако нешто. Међутим, треба да се сјетимо да живимо у 21 вијеку, гдје је та нека вертикала правде, истине и доброте јако релативизована.

 “ Да нема над човјеком ништа, да нема никог изнад, ни оца ни мајке, али на крају крајева ни Бога ни Анђела, Божјих  Светаца и Пророка. Колико су данашње дјеца у екслузивним квартовима, школама изложена науци Божјој, колико дјеце данас чује, и од родитеља и од школе врло просте ријечи,  – не убиј, не пожели, не кради.. .  

Све смо релативизовали. Зато, немојте да се стидите да кући учите дјецу, да их васпитавате ријечју Божјом. Ми,  на жалост, немамо у школама вјеронауку, што је негдје добро а негдје и лоше”, казао је о. Константин.

Присјећајући се времена када је својој дјеци читао и тумачио Свето Писмо, о. Константин је казао да су му све троје дјеце, када им је објашњавао приче из Старог завјета, сваки пут тражили да поново чита Заповијести Божје.

“Зато што је то природна, духовна вертикала коју дјеца јако разумију. И које дјеци дају структуру да нешто више и јаче изнад њих, да нешто постоји чега су они дио, да нешто постоји што разликује добро од зла. Није добро за некога и зло за некога, а за некога можда добро а можда зло, а за неког је нешто између. Има добро и има зло, и тога треба да будемо свјесни”, казао је о. Константин, додајући да бујицу живота треба прећи са тим да постоји апсолутно добро – извор воде живе а то је Исус Христос, ријеч Божја од које се живи,  и да постоји зло које нема суштину, које није вода жива, које је лаж, неправда, ружноћа.
Он је закључио да се свијет од времена Господа нашег Исуса Христа није много промијенио, јер се људи нису промијенили и да је једина новина у овом свијету Господ Исус Христос.

 

Srpska pravoslavna crkva

Sveviđe