Цетињски манастир и Богословија Светог Петра Цетињског свечано и молитвено су, у сриједу 31. октобра, прославили празник Светог Петра Цетињског и Светог апостола и јеванђелисте Луке.
На Лучинданској академији, уприличеној поводом двадесетогодишњице обновљеног рада Цетињске богословије, празничну бесједу одржао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Прослављање великог празника наше Свете Цркве Православне почело је у навечерје Лучиндана, у уторак 30. октобра, свечаним празничним бденијем које су поред моштију Светог Петра Цетињског Чудотворца служили Високопреосвећени Архиепископи: цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Горњенски и волговски Г. Артемије из Бјелоруске Православне Цркве Московског Патријархата.
На сам празник Свету Архијерејску Литургију служили су поменута Високопреосвећена Господа Митрополити уз саслужење Преосвећених Епископа: умировљеног захумско-херцеговачког Г. Атанасија, будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, нишког Г. Јована, рашко-призренског Г. Теодосија и липљанског Г. Јована.
Сабраном народу, након прочитаног Светог Јеванђеља, бесједом се обратио Његово Преосвештенство владика нишки Г. Јован.
“Данас смо обасути великим благословима, овом светињом и, заиста, је предивно бити поред свеца Божијег и поред нашег оца и архипастира кир Амфилохија са оволиким бројем епископа са свих страна, са свештенством и верни народом. Мени се посебно радује срце, јер овде смо и ми служили овој светињи, она нас је учила и васпитавала, а једини учитељ и васпитач је сам Господ Исус Христос и Његов слуга, Свети отац наш Петар. Данас, када прослављамо 20 година од обновљења Цетињске богословије мисаоно се пребацујемо у то време, сећајући се каква су сва искушења била када се рађало то училиште овде, у овој светињи и ми смо, заиста, имали велику част да учествујемо у васпитавању и образовању будућих свештеника, посленика на њиви Господњој. И увек смо схватали да је центар васпитања управо богослужење, а томе нас је највише научио наш отац и архипастир, наш Митрополит“.
“Ту смо се сви заједно уздизали, заједно са свима светима, а овде на простору Црне Горе, заиста, је пуно светитеља и ћивота и човек се, заиста, осећа веома сигурно и постојано. Зато су велика искушења и велика борба. Истински глас пастира чује истинско стадо, као што је то Дух Свети дао Светом Петру, тако даје и епископима и свештеницима ту снагу Духа Светог. И тако ће бити до краја света и века ако смо изабрали Христа и Његов крст, ако смо узели послушање, прихватили оно што нам је Бог даривао у овом свету. Идући и осећајући колики је миомирис на сваком кораку до Светог Оца нашег Василија, слава му и милост, па до Светог Арсенија, и ево овде до Светог Петра Цетињског, свако ко дође са стране осећа колики је то благослов. Зато су, да кажемо, удари на Цркву, на њеног архипастира. Ми својим присуством сведочимо јачину, а исто тако сведоци смо мартирског живота нашег архиепископа и свих свештеника, монаха и људи који овде бораве, али једно треба да имамо на уму – да нас кроз ова искушења увек Господ посећује, да се не би занели него да гледамо на Њега, јединог Онога Који ће бити коначни судија и Отац наш, Син Божији Који нас приводи Оцу небесном, Коме нека је слава са Светим Духом сада и увек и у векове векова“, рекао је Преосвећени епископ Јован.
Празнично евхаристијско сабрање увеличао је чин рукоположења, током којег је Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије у чин ђакона рукоположио свршеног богослова и теолога Марка Обрадовића. Након Литургије и причешћа бројног народа, сабраним вјерницима обратио се Архиепископ цетињски Господин Амфилохије, захваливши Преосвећеним Епископима који су, на овај велики празник и славље Цетињског манастира, дошли да заједно прославе име Божије и празник Светих угодника Његових Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског. Митрополит Амфилохије је, овом приликом, у име Светог Архијерејског Синода и Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уручио орден Светог Петра Цетињског г. Ђорђу-Ђоку Петровићу, насљеднику светородне лозе Петровић, који је крвни потомак Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша и књижевнику Момиру Војводићу.
Благосиљајући чланове новооснованог Православног братства Светог Петра Цетињског, Његово Високопреосвештенство је, у име Цетињског манастира, уручио на поклон иконе, а Високопреосвећеног Архиепископа Горњенског Г. Артемија даривао је иконом Богородице Филермосе у знак сјећања на овај велики и свети дан прослављења Светог Петра Цетињског Чудотворца.
Освештан је и пререзан славски колач. Славље је потом настављено у трпезарији Богословије, а у међувремену је освештана новоотворена народна кухиња, која је отворена у кући покојне мати Јелисавете Јоветић.
Поздрављајући бројне уважене званице, на свечаном ручку у Богословији Светог Петра Цетињског, здравицу у славу и част празника подигао је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Сабрање су поздравили: Архиепископ Горњенски и волговски Г. Артемије из Бјелоруске Православне Цркве Московског Патријархата, амбасадор Украјине у Црној Гори г-ђа Оксана Сљусаренко, умировљени Епископ захумско-херцеговачки Г. Атанасије, Преосвећени владика рашко-призренски Г. Теодосије, потом свештеник Александар Петани, парох скадарски, г. Павле Брајовић Јакоја, предсједник Удружења српско-црногорске мањине у Албанији “Морача-Розафа“, пјесник Момир Војводић, народни гуслари и други.
Истог дана, а поводом двадесетогодишњице обновљеног рада, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Богословија Светог Петра Цетињског је организовала свечану Лучинданску академију.
У име организатора, поздравним словом словом обратио се протосинђел Кирило Бојовић, професор Богословије.
“Богословија Светог Петра Цетињског основана је као привремена Богословија 1863. године у вријеме Митрополита Илариона Рогановића и књаза Николе Петровића. Та школа није дуго радила због недостатка материјалних средстава, а свој рад са већом снагом наставиће од 1869. до 1876. године под називом Цетињска богословија. Њен рад је, такође, прекидан због познатих ратних прилика на Балкану. Школа затим продужава рад као Богословско-учитељска школа у периоду од 1887. до 1915. године чији рад поново бива прекинут догађајима Првог свјетског рата. Рад наше Богословије обнавља се поново 1921. године под данашњим називом Богословија Светог Петра Цетињског, а заузимањем највише блажене успомене Митрополита Митрофана Бана, што уједно оповргава клевете неких нових надри-историчара који, зарад политичких циљева, покушавају да дају искривљену слику о личности Митрополита Митрофана Бана у току и послије 1918. године. Јасно је да њемачка окупација 1941. године, а затим фашистички терор који је насађен комунистичким безбожништвом, нијесу дозволили рад Богословије Светог Петра Цетињског тако да ће њен рад замријети дуго, све до 1992. Те године рад наше Богословије, по благослову Митрополита Амфилохија, а уз учешће, тада још у животу, блаженог спомена Митрополита Данила Дајковића биће поново обновљен“, подсјетио је протосинђел Кирило Бојовић.
Празничну бесједу одржао је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије, иначе дугогодишњи ректор Цетињске богословије.
“Желим да вас у име Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода поздравим поводом славе Богословије Светог Петра Цетињског и великог празника који смо данас тако свечано прославили великим евхаристијским сабрањем, славећи Бога на више језика, сабравши се са разних крајева земље. Овај празник, који је уједно и слава Богословије, има такав карактер, има такав духовни потенцијал да нас сабере све у име Божије, а у част Светог Оца нашег Петра Цетињског Чудотворца, који је пред Богом стекао ту слободу због његовог светог живота, због његове жртве, због проповиједи Јеванђеља. Свједочењем Јеванђеља стекао је ту слободу да се пред престолом Божијим моли за све нас и да свима буде на помоћи, који се год њему обраћају“.
“Припала ми је дужност да кажем неколико ријечи о обнови Цетињске богословије, а поводом овог дивног јубилеја – 20 година њеног рада од обнављања 1992. године. Да није истина да се само у мирним временима могу догађати дивне и значајне ствари на пољу просвете и културе свједочи управо обнова Цетињске богословије која се догодила у вријеме тешких, судбоносних, а дијелом и трагичних ратних догађања на ширем простору наше бивше државе и усијаних политичких превирања са много магле и затамњења, тако да би се могло очекивати да ће обнова Богословије бити само један од тих успутних догађаја који неће имати далекосежног значаја. Међутим, обнова Богословије је један, заиста, свијетли догађај чије благотворне посљедице наша Света Црква ужива на цијелом њеном канонском подручју и на цијелом подручју њеног дјеловања, а да би се све то постигло требало је уложити много жртве, много бриге, много љубави, много пастирске одговорности и Бог је послао Његово Високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија Црној Гори, нашој отаџбини у то преломно и тешко вријеме, човјека који носи дух обнове, човјека који се показао као успјешан и незаборавни педагог у историји школства наше Свете помјесне Православне Цркве, нарочито као професор Теолошког факултета у Београду“.
“Митрополија је, ипак, морала да уложи додатну жртву, а негдје у свом извјештају Светом Архијерејском Синоду Митрополит је, у тим временима, обнављајући Цетињску богословију, написао: „Дајемо све што имамо и што немамо у обнову Цетињске богословије“. Без таквог приступа није се могла успјешно обновити ова значајна Школа, а ни без жртве њених наставника и без харизме њеног првог ректора оца Момчила Кривокапића, протојереја-ставрофора, који је своје дугогодишње пастирско искуство и своје таленте уложио у ову школу, загријао нашу дјецу духом побожности и божанске просвећености. Имао је за сараднике и нас неколико професора, који смо започели обнову и уложили онолико колико смо могли, иако се плодови тог труда не виде одмах, али су се ускоро и показали, јер су наши богослови, свршени ученици Цетињске богословије касније завршили и Богословски факултет, већина њих данас су на разним црквеним службама – свештеници, монаси, старјешине манастира, вјероучитељи, црквени службеници, теолози и тако даље“.
“Богословија је заснована изнова као модерна, савремена богословска школа, али утемељена на кирило-методијевском и светосавском просвјетном предању и на оној култури која је подигла наше светиње, која је живописала наше цркве и манастире, која је изњедрила светосавску Иловачку крмчију, Горички зборник, Цетињски октоих, на оној култури на којој се васпитавао и Свети Петар Цетињски, покровитељ ове школе и на којој се васпитавао, такође, највећи пјесник словенских народа Петар Други Петровић Његош. Све то, свакако, има значаја и, умногоме опредјељује рад ове школе иако она мора да усваја она знања и оне дисциплине које су потребне за данашњег интелектуалца и проповједника Светог Јеванђеља да би могао успјешно да мисионари и проповиједа ријеч Божију. Није од малог значаја ни то што су у овој Богословији дуги низ година радили и четворица Епископа наше Свете помјесне Цркве и што су и они дали свој значајни допринос напретку ове школе“.
“О раду ове школе не можемо говорити, а да се не осврнемо на природу и карактер наставно-образовног процеса, који је у овој школи много сложен и са много својих захтјева. У њега треба уложити много пажње, много знања, стрпљења, јер наставни процес у једној богословској школи подразумијева истовремено и образовање и васпитање – образовање у смислу учења, стицања неких нових знања, али са оним важним елементом – да је, прије свега, потребно саображавати се ономе Који је пут, истина и живот, саображавати се свом Господу до те мјере да бисмо отворили своје срце и свој ум и своју душу и упили све истине и тајне Светог Јеванђеља, да бисмо се уподобили Господу својим врлинама. За такав процес потребно је имати добре учитеље и добре наставнике. То није тако лако, али срећа је што можемо рећи да је она до сада, у току ових 20 година обновљене Богословије, имала доста веома даровитих, харизматичних наставника и сјајних педагога, укључујући и садашњег ректора оца Гојка Перовића“.
“Задатак и циљ наставног процеса, осим стицања нових знања, у том узрасту средње школе је прије свега онај да се испуни ријеч Божија, да је почетак мудрости страх Господњи, да се одазовемо гласу Божијем који говори “Приђите дјецо, послушајте мене, страху Господњем, научићу вас“. Ако кажемо да је почетак мудрости страх Господњи онда подразумијевамо да је та мудрост жива и живоносна и да је истина, коју усвајамо не нека мртва ствар или интелектуална конструкција, него да пред њом имамо трепет као пред Оним што обнавља, просвећује, укрепљује наше биће, просветљује наше таленте. Циљ богословске просвјете је обновљење бића и просветљење ума и срца да би наше биће постало способно да прими Божанску истину и да буде пријемник Божанске свјетлости, јер без тога се не може проповиједати ријеч Божија, а то је циљ учења и васпитања у нашим богословским школама. Није мала ствар што је Богословија под окриљем Светог Петра Цетињског, што наши богослови сваког дана, по неколико пута, приђу ћивоту Светог Петра Цетињског и десници Светог Јована Крститеља и дијелу Часног крста и осталим светињама у великој светињи Цетињског манастира, тако да оно што уче из књига и што чују од својих наставника буде допуњавано непрестано оним духовним молитвеним благодатним садржајем што још више укрепљује таленте наше дјеце. А Свети Петар Цетињски, као и Свети Сава Српски су, у сваком погледу, јеванђељски узор и образац нашој дјеци и Цетиње са толиким предањем и Црна Гора са тако убједљивим свједочанством вјере је посебно важна клима у којој та дјеца напредују и сазријевају без обзира што су много пута наишли на непријатности на Цетињу. Нијесам срео ниједног нашег свршеног богослова који не гаји најљепше успомене о Цетињској богословији, граду Цетињу, Цетињском манастиру и о Црној Гори. То је посебан успјех ове богословије“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
На Лучинданској свечаној академији пјевали су чланови хора Богословије Светог Петра Цетињског и хор Светог Јевстатија Превлачког из Будве. Учествовали су и ученици Богословије, затим полазници школе вјеронауке са Цетиња, народни гуслар Драгомир Перовић, музичари Слађана Божовић, Дајана Павићевић, Бојан Костић и Иван Держијев.
