Удружење Кнез Мирослав приредило је у Бијелом Пољу књижевно вече публицисте, књижевника и новинара Небојше Јеврића, Бјелопољца који живи и ствара у Београду. У препуној сали Центра за културу, уз аутора Јеврића, о његовом стваралаштву говорили су Драган Недовић и професорица књижевности Нада Павићевић.
“Када сам осамдесетих година чекао “Дугу“ као што се чека парче хљеба, нијесам ни слутио да ћу толико дорасти да организујем и водим прво књижевно вече посвећено Небојши Јеврићу у Бијелом Пољу, - казао је у уводу Драган Недовић, поздрављајући присутне испред удружења Кнез Мирослав.
“И ето текле су године, пролазило је вријеме а Момо Капор је записао „Небојша Јеврић оде за војском. Ратни репортер и сјајан писац, чију су главу Хрвати уцијенили на читаво мало богатство, појављује се свуда и на сваком мјесту као из земље, пун фантазмагоричних прича са ратишта. Сретнеш га, тако, на друму за Бенковац. Куда идете? – пита. У Книн. Добро, идем и ја за Книн. За њега су штабови и касарне лични плакари са гардеробом. Кад му се упрља маскирна униформа, узима нову кошуљу на Петровој Гори, а ципеле на Романији. .... Последњи пут затекао сам га како спава на билијару у Прес-центру Команде војске Републике Српске Крајине. Спавао је дубоким сном, мада су просторије биле пуне официра и ратних репортера”, писао је Капор.
Мирјана Бобић, блиставо перо српском новинарства мисли овако:
“Врхунско антиратно штиво, велика медијска звијезда која се мјесецима вукла по фронтовима, са мртвима, рањенима, са тенковима и бомбама.... Овај момак из Бијелог Поља показао је се као српски Хемингвеј.” Зоран Богавац успоставља анализу: “Потпуно глув за политику, штапске цензуре, стратегију и ратну тактику, опште фразе и народноослободилачке иситне; он трага за истином у човјеку.“
Професор књижевности Нада Павићевић почела је своје излагање пјесмом “Небо утопљено“ , коју како каже дугује Небојши Јеврићу и коју му дугује цио завичај, јер је ово прво вече посвећено његовом књижевном дјелу.“
“Мраком обојени мраморни звук месечевог осмјеха
црним крилом облаци оловну тежину парају
небеско урање урања у морско бездно
нимфе ћуте
воштанице сирене на груди привиле
укотвљене црнином крљушти риба
мријести таме небеског опијума
сунчани дјечак силази
у опијумском тијелу магленог свевиђа
стазом димног додира стопала
мекотом неба и воде
црном пругом мртвог хода
лаж се у прсте увлачи
додиром пјене
проклијала брада змијским отровима
грозницом обавита пут резом муње
косама клизи туговна тама неречености
опијумски дим муком одзвања водено опијело
…уснама клијају бајке.“
Уснама су проклијале бајке од првог пјесничког исказа пјесника, романописца, новинара и надасве усменог казивача дубоког и болног свједочења Небојше Јеврића, рођеног у Бијелом Пољу 1959. године, наслиједивши крсну славу Светог Пантелејмона. Од магијских времена и сатира давнашњег Диониса пјесник је језичким гротлом и снагом вулканске лаве трагао за зером истине и дјелићем тишине. Пјесник је настанио очи Јанусовим лицем, а Јанус је кључар и прошлих и садањих брава и времена. Говор Небојше Јеврића је говор са границе крика и језика, говор са граница смрти и битисања, са граница бајања и из “горе лелејске“, до уснулих сирена на мјесечини. Специфична организација језика и специфична организација структуре и жанровске помијешаности. По свијету настајања прво дјело Небојше Јеврића је “Црни кофер“, збирка кратких прича, лирских сликовитих медитација. Књига прва, која се најрадосније дочекује, али готово по правилу у њој се и имплиците исказује поетика која се касније разрађује, без обзира на догађања и вријеме које долази. “Црни кофер“ са пређом и основом- тежак, почиње да се носи од младости и првог слагања животног и литерарног искуства у посебан пјеснички језик у структуру. Прве пјесничке слике уврнутог свијета као што је прича “Пријатељи“, из блата и ђубришта издвојен бијели папир који изазива, као прича “Шетња“. И тако редом, нижу се слике грађења у спој неспојивог. Тако је око настањено црним мрљама, злом, црним круговима животним као прича “Фотограф“, ишчашени свијет неприродних догађања и искушења, дубоко доживљавајући зло, не узвраћајући зло ником осим самом себи у том разарајућем свијету агресије коју млади човјек доживљава као атак на своју личност. Зато је тај пролог у драму животну и пјесничку крик, крик ријечи, крик најтамнијег ћошка собе, крик разголићен до најтананијих дјелова “црног континента подсвијести“. “Почетак и крв која пева“. Композиционо подијељен у четири циклуса, “Вештим покретом“, “Први очев поклон“, “Отисак“ и “Траг“. “Побуна једне младости“, побуна свим нормама и ограничењима а афирмација једног заумног свијета, с ону страну логике и математике. У епилогу “Црног кофера“ цитираћемо пјесничку слику у прози која се зове “Очев поклон“: “Јелена је убио отац. Донио га је једне вечери пребаченог преко рамена и већ са прага бацио на под собе рекавши: - Дечаци, поклањам вам јелена. Мајка је прала судове у кухињи, млађи брат се зачуђено чешао по глави, а ја нисам смео да погледам оца у очи. Само сам ломећи рукама кутију од шибица рекао: - Али оче, јелен не жели да се игра са нама.“
Позоришна представа очуђујуће стварности тек почиње. Кад ће се завршити – не знамо. Друго дјело по неком редоследу објављивања је “Адамова глава“. Роман магије и истине. Адамова глава, пуна симболике и метафоре сажима и митско и библијско, и почетак и крај. Све се доживљено претаче у бајку, у лирику, у причу старца с врха планине, гдје се свјетлости укрштају, гдје се сјенке три врха на Сињајевини додирују, гдје се вјетрови ломе, гдје се четврта травка тражи да залијечи рану без дна, гору без јеке, пса без лавежи. Горчин је исто што и Грково, долина горка Горчинова и самотна и заумна, пуна приче која се не чује, која зароби онога што уђе и никад га не пусти. А он наставља причу коју нико неће да чује. А он носи у очима својим и планину, и дјевојку са планине, и старца од хиљаду љета, и тајанствени свијет трагача у свијет велеграда на обали прљаве ријеке без људи са косама дугиних боја. Нижу се у роману слике, оне с, с друге стране живог живота, с друге стране разума, с друге стране дуге… Млади Јеврић је побуњеник против условљености своје цивилизације. Спојити узвишено и банално у специфичној организацији језика и оплемењује и вријеђа, а бунт је и једно и друго“, казала је у уводном дијелу излагања професорка Павићевић.
“Своје излагање почећу од Псалтира и то од Катизме прве, псалма првог“, казао је аутор Небојша Јеврић.
“Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко… Ово свето правило крше сви писци свијета. Писци су адвокати најгори пред Богом. Достојевски, којег неки свети оци називају тринаестим апостолом узео је најтежи случај. Студента који је убио сјекиром двије бабе ни криве ни дужне. И бранио га је. Када сам се одлучивао да будем писац, а знао сам то врло рано, знао сам да је то тежак и мучан пут. Знао је и мој отац који ме тим путем упутио, и који ме помогао да стекнем образовање из руске књижевности, какво је мало ко могао да стекне поред таквог родитеља. Уз њега сам читао Писарева, Доброљубова, а о Достојевском и Максиму Горком да не говорим. Спремајући се да будем писац, знао сам да морам бити на мјестима гдје је човјеку најтеже. Да је моје послушање да свједочим. И свједочио сам. Прва моја књига “Адамова глава“ није настала случајно. Прије тридесет година ја сам најавио долазак великог зла које се зове дрога. И први долазак тог зла био је са једном дјевојком коју су послали из Београда да је одвоје од наркоманске екипе. Заједно са њом стигао сам у Београд, на студије, и за сав новац који сам имао изнајмио собу у Кнез Михајловој. Она је долазила, доводила пријатеље који су ми причали приче, а ја сам сједио и записивао, записивао, записивао, и од тога је настала књига “Адамова глава“. Послије тога требало је учити књижевни занат. Нас је тројица браће и сви смо добре занатлије, свако у свом послу, рекао је Јеврић.
Он је покушао да објасни шта је то књижевни занат и како се он учи. “Савјет нисам нашао у некој премудрој књизи. Нашао сам га једне вечери у коцкарници у Будви. Дошао је коцкар који је затворио коцкарницу за два сата и “ставио црни чаршав“. У чему је тајна твог успјеха, питао сам га. Био је Италијан.
“Деведесет девет одсто људи проживи свој живот бавећи се послом којим се бави, а да никад не упозна најбоље у том послу“ . И ја сам дошао у Београд и трудио сам се да упознам најбоље. Упознао сам све писце који су били живи, које сам затекао у Београду, од Десанке Максимовић преко Ћопића, до покојног Миодрага Булатовића, од којега сам понајвише учио и који ми је био као духовни отац и пријатељ, и који се бринуо о мени кад ми је било најтеже. А било ми је много пута тешко, јер сам се спустио на “дно града“ међу паукове, међу људе којима је између прстију почела да расте свињска длака. Тако сам написао роман “Тихи тат“ о београдском подземљу. Иначе, телевизијска драма “Шаргарепо, ти не растеш лепо“ снимљена је по том роману. А онда је дошао на ред рат. Јеврић је сјећа да се као писац био добро спремио да иде у рат, јер “писац увијек трага за причом“. Једном смо Момо Капор и ја прешли 680 километара због неке Расеме, кафанске певаљке. И Капор, стари учитељ је рекао: “Да ти није пало на памет да пишеш о њој“. А онда је нацртао, написавши причу о њој и завршио је ријечима: “Јој што није жив Андрић, па да је опише“, причао је Јеврић.
Он се осврнуо и на неке најтеже доживљаје са ратишта, одакле је извјештавао за “Дугу“ која се у Београду и другим градовима жељно ишчекивала. Ја сам послије “Олује“ у Мркоњић граду сликао 137 лешева. Половина су били старци. Сликао сам доктора Зорана Станковића са одсјеченом главом старице у рукама. Кад сам дошао кући у Београд, све је на мени смрдјело на мртваце. Скинуо сам све са себе и легао у каду да се купам. Купао сам се али није помогло. Ставио сам супругин парфем, међутим, и парфем ми је смрдио на мртваце. Видио сам многе несреће, пут ме водио од Словеније до Косова, од Славоније до Босне, Сарајева. Тако је настала књига “Српски рулет“. Тако су настале странице потресних прича о рату. Ми Срби који смо много страдали у овом рату имамо много светаца. Свако оно невино чељаде које није хтјело да се одрекне православног Бога није ништа друго него светац. Свако дијете невино бачено у јаму, је свето дијете. Зато, ја вјерујем да је судбина српског народа света. Хрвати су продавали накит да у Ватикану добију бар једног свеца, а ми Срби се са свецима рођакамо“ – казао је Јеврић. Одломке из дјела Небојше Јеврића читали су Радоје Фемић и Никола Јеврић.
