Наше сажаљење је често љубав помијешана са презиром
У цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, у седму недјељу по Духовима, Литургију је служио јереј Александар Раковић.
Подсјећајући на јеванђелско Зачало по Матеју о. Александар је указао на догађај када је Исус излијечио двојицу слијепих и вратио им вид.
“ Господ их је питао: “Имате ли вјере”, а они су казали: “Господе, вјерујемо”, и Он их је исцијелио, али их је опоменуо да ником не причају рекавши: “Видите да нико не дозна”.
“Међутим, они нису могли да испоштују да то буде тајна, ‘већ су одмах по изласку испричали свима шта им се десило’. А враћамо се и на Апостол, који каже ‘дужни смо ми слабости слабих носити и не угађати себи’. И Господ је знао да они неће испоштовати са сачувају тајну и да ће бити слаби. Толику милост им је учинио, тражећи само једно од њих, да не причају ником.
Али опет, Господ исцјељује и враћа нас на овај Апостол, да увијек гледамо једни на друге као на некога ко је слаб, ко није савршен, ко је склон паду. Не мора то да буде неко пуко сажаљење, па из тог разлога да љубимо једни друге, него да разумијевамо, прихватамо једни друге, да не презиремо и не гледамо са сажаљењем одозго мислећи- ја те сажаљевам, ја те љубим”, бесједио је о. Александар додајући да у том сажаљењу, у ствари, љубав помијешана са презиром.
Он је истакао да треба да схватимо да смо прво ми слаби и да видимо своју слабост, или, како Јеванђеље каже да ‘ не видимо брвно у оку свом’, и да че нам онда бити лакше да разумијемо другога када је слаб.
“Признајући своју слабост, лакше ћемо једни друге ‘носити’. Не сами да се спасавамо, јер нико се сам није спасио. Ако се Христом спасавамо онда то можемо само као једно и заједно трпећи, подносећи, љубећи и разумијевајући једни друге, а не само ‘носећи’ себе и гледајући себе и то често на погрешан начин, мислећи да смо бољи и праведнији од других, што је далеко од истине. Трудећи се да увијек видимо свој гријех, лакше ћемо поднијети другог и то је наш начин, пут и Kрст којим долазимо до спасења. Свима нама то је пут спасења, не можемо само себи угађати, мислити и само о својој души бринути, јер, души чинимо тако што мислимо добро онима што су око нас, а не да чинимо добро нашој души да би се спасила, а да мислимо ''ови остали нека пропадну ' ”, бесједио је о. Александар.
Указао је на ријечи које се често могу чути међу вјерницима ‘ не долазим ја ни због попа у цркву, ни због онога ни овога, него због Бога’.
“ Онда га ни због Бог не долазиш, јер те Бог таквог неће. Неће те мимо Цркве, него те гледа само као дио и као честицу ове велике Цркве, и другачије те не може препознати да би те спасио. И зато се не може говорити ‘долазим само због своје душе’. Kо тако долази, долази на погибао- таква је логика Божјега домостроја спасења. Сами се не можемо спасавати, само у Цркви, и као Црква. Али да би смо се спасавали у Цркви и као Црква морамо прво своју немоћ и своју слабост да исповиједимо и признамо и себи и Цркви, а то чинимо када приђемо свештенику, јер, гријешећи не гријешимо се само од Бога”, казао је је о. Александар подсјећајући на ријечи Апостола Павла да је Црква тијело Христово, пошто се глава не одваја од тијела.
Ми се, наставио је о. Александар бесједу, спасавамо кајући се за своје гријехове, признајући их, трудећи се свим силама да гријех брата који је преко пута нас, који је једно тијело Христово са нама, разумијевамо, правдамо и опраштамо, осуђујући само себе за гријехове, на шта указују пустињски Оци, осуђујући себе а правдајући друге за гријехове.
