Литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу у недјељу, 22. јула је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић.
Он је у слову поуке вјерницима казао да човјеку никада није ни рано ни касно да се нахрани, и да је тако од тренутка када се роди, све до смрти, до тренутка када се душа и тијело не растану.
„И боримо се свим силама и снагама, често и непоштено, крадући, варајући само да би обезбиједили тијелу што више хране. А уз ову храну за коју се толико трудимо, оремо своје њиве, сијемо, окопавамо, гледамо сваки дан у плод како расте и на са нестрпљењем чекамо жетву, још је потребније и важније да се трудимо за храну која можда није видљива али је много важнија. Као што чим роди дијете мајка га привија на груди да га нахрани, тако Црква, сву дјецу и све људе свијета призива да се привију на груди мајке Цркве, да се крсте, да живе као Хришћани – да брину и о духовној храни; да макар онолико труда колико показујемо за храном покажемо трагајући за духовном храном. А то, вјерујте, није много, да се крстимо, дијете донесемо или доведемо у храм да се причести – тамо гдје је обиље духовне хране, да се причешћује Тијелом и Крвљу Господњом. Да одрасте у том храну и да буде духовно сито и здраво. Ми зрелији и одраслији да долазимо у храм недјељом и празником. Од седам дана не један дан, него један сат нам тражи Господ, Литургија траје један сат. Да дођемо десет минута прије службе да упалимо свијеће за своје живе и преминуле претке, а онда да уђемо у храм и док свештеник вади праскомидију – честице за живе и преминуле, да се и ми сјетимо и поменемо најприје своју породицу. Ако је неко болестан да у себи кажемо: Господе, помози му, оздрави га“; ако се упокојио: „Господе, подари му покој души и рајско насеље“. Кад почне литургија свештеник и народ да су заједно, јер је литургија разговор Неба и земље. Ми душу на литургији враћамо и окрећемо Дародавцу, оном који је дао човјеку. Док је душа у човјеку он дише, постоји, креће се и јесте, када душа изађе тијело постаје прах и прашина. Немојмо то заборавити и потцјењивати. Као што човјек и од 80 година има потребу да једе, још му је потребнија и ова духовна храна. И немојмо да чекамо неки тренутак. Одлажући своје крштење, ми одлажемо крштење своје дјеце и унучади. Оно што је добро, када човјек осјећа да му је нешто добро он не чека, већ хоће одмах да га зграби и узме. Ни једна љубав, па ни родитеља овдје на земљи се не може ни приближно упоредити са љубављу Онога који нас је све дао. Макар тај сат станимо у храму, захвалимо му се за све. Видите како се све брзо дешава око нас, како срца људска хладне и један од начина да то не уђе у нас јесте ова служба Божја. Ако срцем прионемо за Цркву и она ће прионути за нас“,бесједио је о. Дарко.
