Поводом храмовне славе и празника Светих мученика Величких и Горњеполимских, Њихова Преосвештенства Епископи пакрачко-славонски Г. Јован и будимљанско-никшићки Г. Методије, служили су у петак 28. јула 2023. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светих мученика Кирика и Јулите у Велици.

Литургијском сабрању су присуствовали и молитвено учествовали житељи овог и околних подчакорских села, у којима су, на данашњи дан – 28. јула 1944. године,  припадници нацистичка Принц Еуген дивизије, за само два сата, према непотпуном списку, звјерски поклали или живе у ватру бацили 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва.

Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата.

У сјећање на њихово мучеништво градњу цркве Светих Кирика и Јулите започели су потомци. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије освештао је темеље 28. јула 1994. године, а цркву су 28. јула 2001. године освештали блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије, тадашњи Епископ будимљанско-никшићки.

Свети архијерејски сабор је 24. маја 2017. године, прибројао лику Светих новомученика српских жртве нацистичког терора из Велике и Горње Ржанице пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 дјеце уморене глађу у плавском затвору 1941. године. Дан њиховог спомена је 28. јул – на дан Светих Кирика и Јулите.

Преосвећеним Епископима је, током Литургије, саслуживало више свештенослужитеља, уз молитвено учешће бројних гостију, поштовалаца овог страдалног и крсто-васкрсног мјеста, који се сваке године, на овај свети дан, сабирају у знак сјећања на невино пострадале житеље овог краја.

У току свете Литургије миропомазање су примили малена Маша и Арсеније Живаљевић.

Ријечима литургијске проповједи, после читања светог Јеванђеља, обратио се Владика будимљанско-никшићки Методије, осврћући се на ријечи Светог апостола Павла у химни љубави и њеном значају и смислу нашег живота да нам је, иако све постигнемо у животу, узалуд ако љубави нема.

„На крају само она и једина остаје као небесница и као божанска особина, као сами Бог, љубав на коју смо сви призвани, а потом је у Јеванђељу речено како је Господ казао својим ученицима, које је слао да исцјељују недуге и болести по народу да проповједају Јеванђеље, благу вијест о Царству небеском, гдје су им се и духови покоравали. Дешавало се у Јеванђељу да се један отац жалио Господу како нису, једном приликом, могли његови ученици да помогну његовом сину који је био падавичар и болестан, тада се сматрало да је то духовна болест и бацало га је у ватру и у воду да је био ђавоиман, чак, па му нису могли помоћи а Христос се враћао са Таворске горе гдје се преобразио пред Петром, Јаковом и Јованом, показавши им своју божанску природу и нестворену свјетлост којом их је обасјао, а онда, вративши се затекао је међу својим ученицима човјека који се на њих жалио и молио да му Он покуша помоћи, и каже Му: Ако можеш, помози ми, смилуј се на мене, ови Твоји ученици нису могли да исцијеле моје дијете, који му је био син јединац“.

„Он му, гледајући га, поставља исто питање па му каже: Ако можеш ти вјеровати, даће ти Бог по вјери твојој, казујући му да треба да имамо вјере макар колико зрно горушичино, како је говорио после својим ученицима, кад су Га питали зашто нису могли да они исцијеле тог дјечака: Ако бисте имали вјере макар колико зрно горушичино, а то је најмање од свих зрна и сјемена земаљских, моћи ћете не само помоћи и исцијелити тог дјечака него планине и ове горе премјештати с једног мјеста на друго. Кад је отац схватио да треба и он да вјерује, рекао је: Господе, вјерујем, али помози моме невјерју, схватајући да је слаба његова вјера“, казао је Владика, додавши да једино што је Господ поручивао својим сљедбеницима и народу коме је проповједао јесте: Не бојте се и вјерујте, у Јеванђељу“.

„Данас славимо Свете мученике Кирика и Јулиту, баш на овај данашњи дан, на овом страшном, али и благословеном мјесту, овдје у Велици гдје су они, исповједајући вјеру, мајка која је остала удовица са малим сином од три-четири године, гдје су пред царем исповиједили да су хришћани, а онда је цар, тај великаш миловао то дијете, пријетећи мајци да се препадне и да се тиме одрекне Христа и вјере, на шта их је он присиљавао, па га је држао у свом крилу, милујући га, тиме показујући како он има моћ и власт над њима. То дијете је, чак, рекло: Ја сам хришћанин, па га је огребало, а он је онда усмртио малог Кирика, а потом су и мајку, која се радовала. Радовала се управо оном радошћу на коју је сад Јеванђеље указало: Немојте се радовати што вам се духови покоравају и што чуда чините, него се радујте што су имена ваша написана на небесима“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Навео је да је мајка дубоко вјеровала Христу, Његовим нелажним ријечима, зато се и радовала, знајући, по ријечима Преосвећеног Епископа, потврђујући у себи дубоким осјећањем присуства Божјег и Његове благодати да је то истина.

„Зато се каже у њиховом житију да се она радовала, јер је знала да су се спасили за вјечност. И ми смо овдје дошли данас, сабрали се заједно са Владиком Јованом, који је дошао да нам донесе благослове Јасеновачких мученика, не само да овдје кукамо и плачемо и тугујемо због онога што се овдје десило, у Велици, и у читавом Горњем Полимљу, јер су дјеца и жене и нејач, ти Кирици и Јулите побијени, на данашњи дан, страшне 1944. године од монструма и помрачених људи, него смо се окупили да се радујемо том јеванђељском радошћу зато што су имена свих њих који су пострадали због имена Христовог и вјере православне, српског имена, побијени зато што су им имена записана у Царству небеском, они су у близини Божјој и ми их данас прослављамо као Свете и молимо им се за њихову помоћ и заштиту. То је порука и овог Јеванђеља, и овог сабрања, и овог нашег дана и славља. Да се радујемо идући за Христом, јер су имена оних који Му сљедују записана у Царству небеском“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.  
Сабрање је благословио и Владика пакрачко-славонски Јован, који је казао да је ово страшно мјесто окупљањем у молитви постало мјесто благослова, благосиљања, прослављања новомученика.

„Као што је говорио Владика Николај када је, одмах после рата, написао свој завјет српском народу, па каже: Прво, Срби да се не свете, јер ко се освети тај се не посвети; друго, да прослављају своје мученике и да се поносе њима и треће: Да цијелом свијету објављују своје мученике и оно што се десило да се никад никоме то не би поновило. Та три завјета, не треба нам друго него то“, рекао је Епископ Јован, поздрављајући окупљене, не само Величане, него и њихове госте, министре, начелнике општина, градоначелнике, великаше“, посебно истичући Јевгенија Баранова, директора Руског дома у Београду, који је присуствовао свечаности у Велици.

„Ако има пријатеља, ако има брата на ово свијету то је Јевгениј –Жења Баранов. Нема које наше страшно мјесто није обишао, на којем ратишту није био од првог до последњег дана наших несрећа и невоља“, навео је Епископ пакрачко-славонски, додајући да овог великог пријатеља српског народа зна из Јерусалима и са страшних мјеста гдје Баранов увијек био, и у несрећи, и у радости, и кад смо били понижени.

Јевгениј Баранов, чије обраћање је поздрављено аплаузом, је казао да му је част  задовољство да буде данас у Велици.
„Донијели смо из Београда изложбу која је везана за тај трагични догађај који се десио овдје 1944. године, ако будете у прилици погледајте, то су оригинални документи и фотографије из тог доба“, рекао је Баранов.

Епископ Јован је, причајући о Јасеновцу из периода кад се правио споменик, казао да је највећи противник подизања споменика жртвама јасеновачким `65/`66. године био Александар Ранковић.

„Нама свима на срамоту, а и кад су подизали споменик и оно мало спомен подручје тамо, пет пута већи су хотел подигли да би у њему ждерали и пили на дан обиљежавања. То је наук како не треба. Хвала Богу, ево, Велика показује васколиком свијету како треба. Прво се окупимо око олтара Божјег, па благосиљамо једни друге, молимо благослов ових мученика, онда се причестимо Тијелом и Крвљу Господњим, прозборимо једни с другима, на крају сједнемо и почастимо се као људи. Онај који није памтио она времена горких и мрачних ријечи, ужасног осјећања смрти у Јасеновцу, тај не може да појми колико је сада све благословено и весело, без обзира на муку и невољу која се десила. Наша дјеца су знак побједе и знак освете, што нас више буде то је већа наша освета, наш живот је знак освете, наша радост је знак освете и то је та права освета“.

„Када се говори о освети Косова, нико не говори о освети над људима, над дјецом, над женама јер нас је научио Марко Миљанов да чувамо себе од другог, али и другог од себе. Грка и зла ријеч да се овдје не чуде никада да би вас Бог све благословио, преносимо благослове мученика Јасеновачких, благослове Патријарха српског и Митрополита црногорског и приморског, и да би сви радосни и благословени били“, закључио је Епископ пакрачко-славонски Г. Јован.

На крају свете службе Епископи су преломили славске колаче. Домаћини овогодишње славе Огњеновићи предали су дио славског колача породици Јокић, који су преузели обавезу домаћина за следећу годину.

Представљена је изложба Руског дома „Масакр у Велици“, настала на основу материјала руског историчара Дмитрија Фролова. Пажњу су привукли јединствени историјски снимци, забиљежени на дан трагичног догађаја 28. јула 1944. године, када су припадници поменутих јединица за неколико сати погубили преко 500 мјештана села и околине.

Уприличена је трпеза братске љубави и пригодан програм.