Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, са свештенством, на празник Свештеномученика Панкратија, у суботу 22. јула 2023. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Саве, који се гради у Дапсићу код Берана, чија прислава је празник Светог великомученика Прокопија.

У литургијској проповједи Преосвећени Епископ Методије је честитао приславу храма Свети великомученик Прокопије, поучавајући сабране да је циљ наше молитве и окупљања да је Господ услиши и пошаље велику милост своју, да нас окупа благодаћу својом како би се скинуло бреме наших гријехова и искушења која смо наслиједили а и које смо својим животом натоварили на своја плећа.

„Кад се окупимо на молитву и кад се молимо Богу, иштемо милост од Њега да нам услиши Господ наше молитве, па када Господ услишава молитве и чије молитве услишава? Има једна прича у Јеванђељу на коју треба да се подсјетимо о двојици људи у храму, који су се молили; један је био, споља гледано, фин човјек и исправан морално и религијски, тачан у сваком погледу и испуњава заповјести Божје, фарисеј се Богу молио и захваљивао на свему Богу. То је једна дивна особина, за све оно што мислимо да је добро у нашем животу да се Богу због тога захваљујемо. И он је тако показао праву вјеру и захваљивао се Богу на томе што редовно пости, даје десетак од свега и приноси у храм за левите и свештенике, и да све заповјести испуњава. Али, у једном моменту, у храму, упоредио је себе са једним човјеком кога је презрео и рекао у себи: Хвала ти, Боже, што нисам као остали људи, себе је већ сврстао у духовну елиту која се по много чему издваја од обичних смртника, сматрајући себе савршеним, очигледно и добрим, или, каже: Као овај цариник“, рекао је Владика.

Навео је да је тај цариник био један човјек који се молио у ћошку храма, не гурајући се у прве редове и не сматрајући да је ишта вриједан и достојан, него стидећи се себе, свог живота и онога што је чинио.

„Тај цариник, који је стајао у ћошку, тукао се кришом у груди рукама и говорио: Господе, милостив буди мени грешноме. Каже Христос да је из тог храма оправдан изашао управо тај цариник, који су били најпрезренија скупина у јеврејском народу и најомраженији посао којим се неко могао бавити; то су људи који су били потчињени римској империји на себе узимали право да откупљују од римске империје прикупљање царине и плаћања путарина и мостарина, одређени износ су морали да дају римској управи, а све преко трпали су у своје џепове. Народ је знао да су они неправедно зарађивали, гомилали богатство на штету и рачун свог народа, који је био окупиран од Римске империје и због тога су цариници били најпрезренији у јеврејском друштву. Тај један од њих, који се освијестио и сагледао сву своју недостојност и грешност начина живота којим живи, стао је у ћошак храма, тукао се у груди и говорио: Господе, смилуј се на мене грешног“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Додао је да је то једна од најраширенијих и најомиљенијих молитава у православној Цркви, коју су сви после вјековима преузели, до дана данашњег се упражњава такозвана Исусова молитва, то је цариникова молитва.

„Та прича о молитви чија је услишена или не, прича из Јеванђеља, нас опомиње да наша спољашњост која некад може бити беспрекорна и углађена, та религијска спољашњост ако није она дубља, унутрашња вјера срца, она нам не може много помоћи и не може те наше молитве уздићи даље од плафона, она не може стићи до престола Божјег. Само кад се освијестимо своје слабости и немоћи, тада човјек запада у два осјећања, кажу Свети Оци: или у страх, сагледавајући своју грешност, од казне и од Бога или у стид, као што је и цариник, стидећи се стао у ћошак и вапио Богу да му буде милостив због његових гријехова“, поучавао је Епископ Методије.

Указао је да је најљепше кад се човјек стиди својих грехова и истакао да се не можемо ослободити гријеха који чинимо све док се не згадимо над њим.

„Ако се истински у себи нисмо згадили над тим, никад се тог гријеха нећемо моћи ослободити. Боје се само робови, а Господ нас призива да будемо синови Божји. Тако је и онај блудни син, кад је дошао себи, постидио се онога како је просуо своје имање и шта је радио, како је оставио породицу, издао Бога и своје ближње начином живота којим је живио, али, застидио се тог свог рада и опет је имао наду у милост очеву и вратио се у његово окриље. То нас призива овај дивни, свети празник Светог великомученика Прокопија, који је као гонич хришћана као незнабожац био послат од цара да гони хришћанство. На путу му, као и Савлу,  јавио му се Христос и питао га: Зашто ме гониш? Он каже: Ко си ти, Господе? Он одговара: Онај кога гониш и Господ га крсти и даје му име Прокопије“, бесједио је Владика, додавши да је Свети Прокопије после исповједио вјеру, отишао је у Јерусалим да се поклони, на Христов гроб, а царевина којој је служио, био војвода, бацају га у тамницу као хришћанина.

„А онда, долазе сви на тамнички прозор, тајно исповједају и уче се христовој вјери, из његових уста хришћани који су живјели у његовој близини. На крају је и он страдао, осјећајући се у тамници као у Царству небеском због близине Божје, коју је осјећао и благодати Његове, којом је био препорођен и окупан. Да се дубоко смиримо и сагледамо своје недостатке, не упоређујући себе са другима, него упоређујући са оним какве Бог жели да нас види и за шта нас је Он назначио, да се смиримо и укоријенимо дубоко у свом срцу истинску и праву Христову вјеру, да се она усели у срце наше, а не само у наше спољашње манифестације како ми то манифестујемо да смо побожни и религиозни. Да завапимо молитвом и гласом и вапајем цариниковим да би Господ услишио наше молитве, да би и нас уселио тамо гдје је њега поставио са дјецом својом“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.

Након свете службе Божје, Владика је освештао и преломио славски колач и жито. Заједничарење је настављено уз трпезу хришћанске љубави, а кумови приславе је Одбор за изградњу цркве Светог Саве у Дапсићу.

У посијеподневним часовима, Владика је обишао Цркву Светох архангела Гаврила у изградњи у селу Петњик код Берана, након чега је обишао и мјесто за изградњу храма Светог Алимпија Столпника у селу Горња Ржаница код Плава.