Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, у петак 14. јула 2023. године, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном данашњем празнику, у Биочи код Бијелог Поља.

Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа овог краја.

Сабранима је празник и храмовну славу, ријечима архипастирске бесједе, честитао Преосвећени Епископ Методије. Подсјетио је да је Господ, док је, једном приликом, проповједао својим ученицима, рекао им, поставио љествицу којом треба да изграђују своје биће које смо добили на дар од Бога да живимо не само овдје, него биће које је, казао је Владика, предодређено за сву вјечност.

„Предодређено је да живи у дијалогу са Богом у Царству небеском и у саборности које је Црква. Ово наше овдје сабрање у овој цркви у којој прослављамо празник Светих Козме и Дамјана јесте предукус оног небеског сабрања гдје ћемо исто као и овдје данас окупљени око Тијела и Крви Христове, око самог и Живог Бога и Његових благодатних енергија, бити окупљени, само онда не гледајући више као у огледалу, као овдје, у назнакама, него лицем к лицу , у Царству небеском гледајући лицем живог Бога, ако Бог да“.

„Тако је Христос рекао својим ученицима: Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Сиромашан духом значи смирен, скроман човјек, који није надувен, надмен, не мисли високо о себи, сагледао је кроз призму вјечности сву своју немоћ и слабост, али је сагледао истовремено силу и свемоћ божанску. Поред свега тога, што је најважније, човјек хришћанин је сагледао љубав Божју којом све подједнако Господ љуби, као што и ово сунце подједнако сваког грије и милује. Дакле, бити смирен и ништ, сиромашан духом може само онај ко је осјетио дубоко у срцу своме Бога“, рекао је Епископ Методије, додваши да нас то осјећање близине Божје, увијек, скрушује и смирује као кад су апостоли у Христу препознали Сина Божјег и Бога Створитеља, Товрца неба и земље, свега видљивог и невидљивог.

„Падали су на кољена и говорили: Иди од нас Господе, јер смо ми грешни људи, осјећајући дубоко своју недостојност. То је јасан знак да сви они који су надмени, горди, охоли, постављају се изнад других, знак је да дубоко у свом срцу нису осјетили Бога и Његову близину, благодат и милост Његову. Сви ми који смо се данас овдје окупили дубоко то у себи осјећамо“.

„Господ онда каже да су блажени они који плачу јер ће се утјешити, они који су на било који начин уцвијељени неправдом овог свијета; нека не брину, утријеће Господ сваку сузу на лицу сваког уцвијељеног и неправедно повријеђеног неправдама и злом овог свијета. Рекао је и да су блажени они који су гладни и жедни правде и истине и доброте, јер ће бити насићени. Блажени су они који траже истину, јер тиме траже самог Бога Који је рекао: Ја сам истина и пут и живот. Рекао је да су блажени и они који су милостиви, јер ће бити помиловани, који не осуђују друге, који са другима саосјећају, помажу друге колико могу, ако не могу видљиви материјално могу, макар, да уздахну и да се Богу помоле за човјека коме треба помоћи“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Блажени су, навео је Владика Методије, који  су милостиви и који стварају мир око себе – миротворци, „јер ће се синови Божји назвати“ и сви у које се дубоко усели Бог.

„У такве људе се уселио небески мир, из њих зрачи мир небески и шири се не само на све људе који су око њих, него се шири на цјелокупну творевину, као што су се умиривали таласи, вјетрови на мору када је Христос закрштао, умиривала се сва природа и стихије земаљске. Тако је обећао Господ и онима који буду ишли за Њим да ће тај мир, који се усели у њих, због Њега ће се смирити и спасити сви, и хиљаде људи који се налазе око таквог човјека“.

„Господ још рекао: Блажени сте ако вас успрогоне, и ако свакакве рђаве ријечи говоре против вас, име ваше разгласе као зло не због неких наших непочинстава, гријехова или дјела која нису достојна човјека него ако нас усуђују и прогоне зато што смо Христови, сљедујемо за Њим. Он је рекао да је таквих Царство небеско и закључује да се радујемо и веселимо јер су многа блага спремна на Небесима за оне који иду за Христом Богочовјеком“, поучавао је Епископ Методије.

Навео је да данас прослављамо двојицу браће Римљана, који су жијели богато, из властелинске, племићке породице, учили се љекарским вјештинама, медицини, да помажу другим људима.

„Наука коју су они изучавали не би могла бити тако и толико цјелебна, предрагоцјена и видљива другим људима да у темељу њихове науке и знања није био Бог, вјера у Њега и Његову помоћ, стављање и подастирање под ногу Његових свих наших немоћи, недостатака и молитва која иште да нам Господ надомјести све што је празно и неиспуњено, да усаврши и исцијели све што је несавршено и болесно. Тако су они, поред земаљске науке, а рекли су велики научници наших и ранијих времена, ко, каже, попије први гутљај из чаше науке, углавном, се деси ако прије тога није био дубоко утврђен у вјери да постане атеиста, али ако пије ту чашу до краја, у тој науци иде дубоко у истраживању, кажу највећи научници овог свијета. Ако попију до краја ту чашу знања и буду ишли до краја, увијек ће на дну те чаше наћи Бога пред Којим ће се поклонити“, указао је Владика.

Бесребреници, које данас прослављамо, нашли су Бога у својој науци којом су се бавили.

„Исцјељивали су све људе, не гледајући ко је ко, опонашајући, подражавајући Онога Коме су вјеровали и Кога су вољели, Христа богочовјека, не правећи разлику међу људима. Пронио се глас и до римског цара како они лијече некаквим Христом Богом, а не идолима којима се тада римска империја клањала и цијели тадашњи свијет. Цар их је позвао да се поклоне идолима и да се одрекну тога Кога проповједају, а онда су они њему проповједали Христа и хришћанску науку и болест од које је он много година боловао, за коју нико није могао да му помогне и да га излијечи, они су га излијечили и он је кроз то опитно, на својој души и тијелу видљиво осјетио силу благодатну Онога Кога ова двојица браће проповједају, пустио их је и повјеровао у Христа“.

„Тај учитељ од кога су они црпили науке као млади, учили се видарству, из зависти, љубоморе према њим и успјеху и гласу који се проширио о њима међу народом, позвао их је на превару као да беру неко биље и мучки их побио камењем. Није убио двојицу браће, јер, ево, после толико вјекова, 1700 и више година од кад су они живјели, још живи њихово име, њихова моћ, њихова цјелебност, култ у народу који им се моли и обраћа молитвено за помоћ. Убио је тај учитељ себе и своју душу, јер је Христос рекао: Не бојте се оних који убијају тијело, бојте се онога који може душу да смјести у пакао звог чега можемо да пропаднемо, а то је, ако не идемо Христовим путем и ако нисмо смирени и поставили темељ нашем духовном животу“, поучавао је Владика Методије.

Поручио је на крају архипастирског слова да треба да осјетимо дубоко Христа у себи, да се Он усели у нас, Његов мир, благослов и благодат, да добијемо и да се нахранимо Оним за чиме једино наша душа вапи, иште, чега је жедна – живога Бога и вјечног живота.
Након свете службе Божје, Владика је освештао и преломио славски колач.

Заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави.