
У организацији Епархије будимљанско-никшићке, Црквене општине Никшић и Општине никшић, у сриједу 29. јануара 2025. године, одржана је у Никшићком позоришту традиционална Светосавска академија.
Свечаност у славу првог архиепископа и просветитеља српског благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије а присуствовали су: потпредсједник Владе Црне Горе, министри, предсједници Општине и СО Никшић, бројно свештенство, монаштво, гости и бројни житељи Никшића.
Светосавску бесједи изговорио је пјесник Радинко Крулановић, директор Никшићког позоришта. Слово о Светом Сави насловио је са „Исповједање Светим Савом“.
„У трећој књизи о царевима имамо задивљујућу причу пророку Илији и његовом сусрету са Богом. Књига каже: И би вјетар велики и јак, који брда разваљиваше и стијене разламаше, али Господ не би у вјетру. После вјетра дође земљотрес, али Господ не бјеше у земљотресу, а после земљотреса дође огањ али Господ не бјеше у огњу. После огња дође глас тихи и танани, у њему бјеше Господ.
У животу једног писца ништа није случајно, рећи ће Данило Киш. На трагу ове мисли присјећам се свог првог сусрета са Светим Савом. У Жупи Никшићкој испод Кутског брда у каменој плаштаници утиснуте су стопе Светог Саве, обијељеле и тврде, кишом умивене и уздигнуте ка небу. Биће да је то због Свечевог љествичења ка небу. Слабо шта разумјех, осим што сам запамтио да је дувао благи повјетарац који као да ме је дозивао, а на који се нијесам освртао, али осјећај да ме неко зове остао је жив у мом сјећању“, казао је Крулановић, додавши да се, много година након тога, обрео на Светој Гори гдје је обилазио Хиландар и у Кареји свету хиландарску келију Преображења Патерицу.
По предању, игумански штап, причвршћен поред гроба Светог Саве Освећеног, пашће, указао је Крулановић, кад се буде појавио монах племенитог рода који ће га бити достојан.
„Тако и би. И тако наш Свети Сава доби патерицу и Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице. Стигли смо у сумрак и монах нас је, помало, прекорно примио али нас је примио. Не може бити касно, проговори из мене десни разбојник на крсту. У то топло сумрачје обузела ме је мисао да је Свети Сава лично одобровољио монаха. Сјутрадан смо стигли у посницу Светог Саве у коју су нас призвале непрестане молитве. Дочекао нас је монах Никодим, пјевајући све вријеме и даривајући нас чашом воде да никад не ожеднимо, да буде по Христовим ријечима: Који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни“.
„Научих тада да се Свети Сава не може упознати из књига, легенди, прича и поука већ из живота, из оне камене плаштанице, пракаменог гласа који се ненаметљиво открива онима који хоће, не знање о њему, колико живот са њим, живи сусрет, загрљај, вјеру тврду, пуноћу. Овакав однос цвјета у љубави и из љубави, без присиле и страха, из најдубљег осјећаја живота да је Свети Сава ту међу нама и само нас чека да му пружимо руку, загрљај, приволимо се његовој љубави која побјеђује жеђ, природу и бол. Увјереност да је Свети Сава међу нама, да корача поред нас је лудост пред свијетом али дар за оне који Бога љубе. А он је тако благотворан, у њему нема ништа насилно, хвалисаво, него само лијепо, срдачно, топло, тихано присуство, ненаметљиво до дубина да Га не морамо осјетити, да поред њега можемо и проћи, не оптерећујући нас собом већ нас препушта тихом гласу да га сами осјетимо, да дођемо себи и да се као Блудни син вратимо Оцу“, навео је Крулановић.
Светосавље се, по његовим ријечима, на тај начин, показује као живот то јесте живи однос.
„Наш српски народ је кроз историју највише пјевао о Марку Краљевићу, а нјавише имао поука и прича о Светом Сави. Он је у нашем народу присутан као да је отргнут од Јеванђеља. Његова христоликост се назире кроз личносну перспективу. Он је узор на који се угледамо и у којем се огледамо. С тога и не чуди мноштво прича о њему кроз које нас је чувао и очувао. Али да је само тако, он не би био довољно жив. Ми живимо у његовом лику, живом лику и пјесми која се не да завршити“.
„Наша историја није само историографија, она је и поезија али поезија која је увијек величала Творца. Из поезије смо учили и учимо да постоји виши живот, да је живот пјесма, да је Бог највећи и једини Пјесник а да човјек из Његовог пјесниког врела успјева да захвати по коју капљицу. Зато су пјесници вјечито жедни, распети између божанског и људског. Божанског јер су на извору воде живе, а људског јер им никад није доста. Наша епска и лирска поезија се издигла изнад, јер је потекла из душе цијелог народа. Она је страдални вапај за вишим. С тога и није чудо што толико траје и што се њен глас не утишава. Она и није настала да би исказивала људска осјећања колико осјећања која би да надиђу људско и да буду зденац воде живе“, мишљења је Крулановић.
Свети Сава је, запазио је он, зачетник и наше књижевне мисли, предан учењу, вјери и поезији оној исконској и истинској.
„Све је у стваралачком еросу и у агапе који хоће да се опоези, али не било како него кроз обожење, а кроз обожење ћемо се вратити праизвору у Којем царује љубав. Треба ли напомињати колико поетског има у житију Светог Симеона? Са Светим Савом постајемо словесни, свјесни себе, прије њега смо лутали, са њим стасавамо са вишим смислом да је земљаско замалена царство, а небеско увијек и довјека. Он нам је омогућио да се домислимо и изразимо и као људи и као народ. Сва наша најдивнија лирска и епска поезија је васкрсла из његовог срца, душе, из његовог свеприсутног и ненаметљивог гласа. Са њим смо добили историју, државу, Цркву, просвету, задужбине“.
„Прије њега смо живјели у предисторији, чекајући да нам историја буде крштена, у предржавно стање, чекајући да нам држава буде с благословом, у тешком стицању црквености да бисмо кроз страдање потврдили Његоша и стихове да је у крсту добродетељ, кроз просвету да се можемо просветити само кроз светост и кроз наше дивне задужбине да бисмо могли молитве уздизати ка небу. У једној слободној интерпретацији усудили бисмо се рећи да смо као народ настали на савизму, ни на темељима Грчке, ни Рима иако утицаје не можемо порећи. Тај страдални код се пројавио кроз Његошеве стихове: Тежак вјенац ал је воће слатко, воскрсења не бива без смрти. Ко живи за овај живот, њему је све временито и кратко, а ко живи за живот вјечни њему је све благовито и лако. Од кад је Претечи откинута глава човјечанство је обезглављено. Од кад је Лазару откинута глава српство је без главе. Од кад су спаљене мошти Светом Сави над нама је тама починула. У јауку чамимо и само молитве наших светих нам не дају да у кам очајамо“, казао је Радинко Крулановић.
Мишљења је да је наочикавано, али је истинито да је нап народ био велики сао кад су му кидали главе.
„Више смо вјеровали и окупљали се око мртвих него око живих, сигурно јер су васкрсли и јер су на истини. Добро би било да се живи запитају јесу ли живи. Да није светих не знам како би се установило да јесмо. Док чекамо да провредри дато нам је да живимо од вјере, очекивати правду од живота је вртоглави пад у безнађе. С тога српском народу није остало ништа друго до свјетлост васкрсења, поезија и свете задужбине. Вјера да не поклекнемо, поезија да не утихнемо а задужбине да не изгубимо наду“.
„Са Светим Савом добијамо живот, са Немањићима, како неко рече, засијасмо као метеори. Метеорски сјај је призив да се уздигнемо, иако смо слабостима земљи привезани. Свјестан наших падова и успона, Свети Сава нас учи да је права домовина небо, јер је овај живот сенка и сан. Кад сав свет стекнемо онда се у гроб селимо гдје су заједно и цареви и убоги. Његово једино оружје био је крст, снага говора и надмоћ његове појаве, како би рекао Црњански. И то што је испустио душу у туђини по Божјој је промосли, јер ко је Божји он је изнад државе, изнад свега, он је изнад свих нас“, бесједио је Крулановић, подсјетивши на мисао Владике Николаја, који нам говори да ће по једном прастаром библијском пророчанству свети људи бити последњи и врховни идеал човјечанства.
„Он наставља да је случајно истакао неки нижи идеал свом народу Свети Сава би давно престао бити жива сила и сталан савременик и сапутник народни свих покољења српских. С тога, он је највећи, јер је највише и дао, себе цијелог. Он надмашује сваку легенду, причу и поуку. Он је онај тихи, танани глас кој нас не напушта, већ стрпљиво чека да га чујемо. Да је он само историјска личност, прича или поука тражили бисмо га у институтима, књигама, међутим, он је вечерас са нама. Ево га поред нас, осврнимо се, погледајмо испред, окренимо се, ето га, ту је. Живљи да живљи не може бити. Радује се што смо га видјели, чули да бисмо могли видјети и чути себе, да бисмо се напили воде живе. Да није жив, не бисмо га ни звали, не би ни он нас звао. Много је великих, но је мало светих, рећи ће Владика Николај, a Леон Блоа ће рећи да постоји само једна туга на свијету, а то је не бити светитељ“.
„С тога принесимо молитву Светом Сави. Угодниче и умовниче, богоношче и принче, заштитниче гора и цвјетова и ослабљеног народа свог. Нога твоја гдје је крочила ту се земља оплодила, а небо заискрило божанственим зраком. Из њега потече име твоје и звијезда која се по теби зове из праха који се небом расуо измоли Косово наше свето и главе наше худе састави са тијелом и жетвено поље обгрли душом цијелом и буди живот којег тамо нема. Причасниче кротких, оче и сине, брате разбраћених крстом и жезлом диобама на крај стани, исконом прозбори да сеобе не буду на жалац, јер смрт када дође нека буде блага, нек не буди траву која спаваи све нека буде тихо да не чује нико кад тишина с Богом разговара. И као што би рекао сердар Вукале из Шћепана малог: Весели се праху Немањића, Немањића и Хребељановића јер ће ваше круне засијати како јарко сунце на истоку, здружите се громи и потреси земљи српској друго лице дајте е нечистом ногом окаљата. Светосавски живи народе, на радост празник и ускликнимо с љубављу заувијек“, поручио је Радинко Крулановић.
У програму академије, који је водила Биљана Ђуровић, учествовали су: хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Англине, којима руководе професорице Ленка Дурутовић и Ана Бојић, гуслар Исак Симићевић, етно појац Тијана Вучетић, фрулаш Радован Сукновић, група Видовдански пој и оркестар Богића Кецојевића.