Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Светог Јевстатија Српског, у сриједу 17. јануара 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Евстатија у Трепчи код Андријевице.

Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа овог краја.

Након читања светог Јеванђеља, бесједом се обратио протосинђел  Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови, осврнувши се на прочитани одломак из светог Јеванђења.

„Данашње читање из Светог писма нам говори шта је то Христос, историјски Богочовјек имао да поручи изабраном јеврејском народу. Кроз ову причу већ видимо да има да им саопшти нешто што за њих није повољно. Други дио овог Божјег говорења односи се на нови изабрани Израиљ, на Цркву Божју, хришћане свих времена. Њима Христос говори да је Он врата, по тумачењу Светог Игњатија Богоносца, односи се на то да је Христос врата којим праведници узлазе ка Богу. У првом реду, они из изабраног народа Божјег, патријарси Аврам, Исак и Јаков, а касније и сви хришћани који прилазе Христу и Христос их узводи свом небеском Оцу. Такође, у овом читању Христос за себе каже да је пастир добри и каже која је разлика која Њега као доброг пастира одваја од лажних пастира који су били и остали вукови у јагњећим кожама“.

„Каже да тај пастир добри живот свој полаже за овце, као што га је Он положио и да своје овце познаје и оне Њега познају. Њихов однос није површан или формалан, него врло личан, заснован на динамичном, свакодневном односу. Кроз то познанство са Христом Који је себе и свој живот положио да би нас узвео небеском Оцу, ми примамо усиновљење. И каже да ћемо те лажне пастире препознати по томе што када дођу искушења и када дођу тешка времена, они остављају своје овце и себично бјеже, а вук разграби овце. Најамник бјежи и не мари за овце“, бесједио је о. Евстатије.

Казао је да су, подобно Пастираначалнику Христу, следовали Му многи из хришћанског рода који су били добри пастири.

„Ми се полако приближавамо празнику највећег пастира Пастираначалника из нашег народа, Светог оца нашег Саве, који је устројио пастирство у српском народу и ту духовну бригу о нашем народу, тиме што је постао први српски Архиепископ и први спрски просветитељ. Било је прије њега на српској земљи епископа и црквене мисије приликом самог доласка Словена за вријеме цара Ираклија, касније за вријеме кнеза Мутимира, али Свети Сава је заокружио и учинио да то дјело мисије у српском народу буде јединствено и потпуно. Не само тиме што је проповиједао вјеру, него што је био истински просветитељ у смислу просвете, не као први српски писац или књижевник, него као онај који носи свјетло Духа Светог и тиме обасјава таму људску и просвећује људски животни простор“.

„Као и у оној народној причи у којој су људи направили кућу и воловима, неколико дана, уносили свјетлост и ништа нису успјели. Онда им је Свети Сава показао да направе прозоре. Ова прича симболички показује колико је битно дјело Светог Оца нашег Саве, што је он градио цркве и манастире, јер су они кроз вјекове били непресушни извори духовности и чувари истински нашег народа. Тако је овдје, у Будимљанској жупи установио Будимљанску Епархију, у манастиру Ђурђеви Ступови, у долини ријеке Лима, како каже народни пјесник која прошлост сву јуначку има, ми ту јуначку прошлост хвалимо, памтимо, и прослављамо, али исто тако не бисмо требали да заборавимо да долина ријеке Лим прошлост светачку има“, рекао је о. Евстатије, подсјетивши да друга народна пјесма каже да од извора до ушћа Лима 70 манастира има.

„Ријетко је гдје на свијету изграђено тако лијепих и значајних богомоља, цркава и манастира од којих је, нажалост, мали број био сачуван. То наше јунаштво рођено је управо кроз одбрану те просвете и културе, писмености, вјере свега чему нас је научио наш Свети Отац Сава. А један од његових наследника и ученика, Епископ будимљански Теофило направио је препис Номоканон Светог Саве у манастиру Ђурђеви Ступови 1252. године, који је касније поклоњен манастиру Морача, а то је вријеме када је своје дјетињство и младост у манастиру Ђурђеви Ступови проводио и Свети Евстатије, касније Архиепископ српски, чији спомен данас прослављамо. Он је васпитаник манастира Ђурђеви Ступови, касније игуман манастира Хиландара, потом зетски Митрополит и Архиепископ српски. Све одговорне службе и дужности у Српској Цркви начине су од њега Светитеља а ми смо добили великог заштитника пред Богом“, навео је протосинђел Евстатије.

Из године у годину, обнавља се култ поштовања Светог Евстатија у нашем народу, који је родом одавде, вјероватно, из села Трепче, а, по ријечима о. Евстатија,  постоји и друга историјска, потврђена истина да се овдје, у 15. вијеку, из Вучитрна доселила породица Војиновић чија је слава Свети Евстатије Плахида по коме је Свети Евстатије добио име као свом небеском заштитнику и да су они овдје саградили цркву Светог Евстатија која је касније срушена.

„Вашим трудом, у наше дане је васкрсла и то је управо тај светосавски принцип који изграђује ново, а оно што је старо и запуштено обнавља и свему дарује живот вјечни. због тога је и Христос дошао на земљу да би људе, који су се кроз гријех удаљили од Њега и кренули у пропадљивост и смрт, привукао себи како би их привео Оцу небеском Који дарује живот вјечни. Због тога прослављамо Божић, празник Бога међу људима, због тога прослављамо Богојављење и Свете Његове као свједоке историјске да је Бог, заиста, присутан у историји“, поручио је о. Евстатије.        
       
Храмовну славу сабранима је честитао Преосвећени Епископ Методије, наводећи да Црква данас, поред Светог Евстатија Српског, коме је посвећен дивни и велелепни храм у Трепчи, Светитељевој постојбини, слави и Седамдесет апостола, које је Господ изабрао, уз оних Дванаест великих.

„Зашто баш Седамдесет? Тада се сматрало да на свијету има седамдесет народа, а онда, пошто је Господ дошао у овај свијет, не само због изабраног једног народа јудејског. Као што чусмо данас у светом Јеванђељу: Имам и друге овце које ми ваља привести себи. Те друге овце су други народи због којих је дошао Господ у овај свијет, дакле, због сваког човјека у историји рода људског је Он дошао. И оне који су били прије Њега јер им је проповједао у аду, после свог уснућа и смрти на крсту и погребења, а прије свог васкрсења, а и онима који долазе проповједа“.

„Као што се кроз овај свети храм проповједа ријеч Божја и у којем се сједињујемо истински у потпуној цјелости и у пуноћи са Христом Богочовјеком, Чије смо рођење прославили и прослављамо, идемо у сусрет празнику Богојављења. И празник Светог Евстатија, из ове земље овдје изданак, овог краја и Полимља, можда, баш из овог мјеста гдје је овај храм у његову част, а у славу Божју, постројен, ништа љепше нема за једно мјесто него кад изданак тог мјеста постане свети, обожи се и просвети благодаћу Духа Светог, а онда ту свјетлост не чува само за себе јер се не може сакрити град, који на гори стоји, нити се свијећа ставља под сто, него на видно мјесто, диже се одакле ће сви да га виде, гдје ће свима да зрачи, да свијетли свјетлост истинског богопознања и светлости небеске и свјетлости спасења и Јеванђеља Христовог“, казао је Владика.

Додао је да је у својој бесједи о. Евстатије, данашњи свечар и слављеник, који носи име Светог Евстатија као свог заштитника, навео да се он као мали учио и у Ђурђевим Ступовима, замонашио се у Зети, потом отишао у Свету земљу на поклољење Христовом гробу, отишао у Хиландар и тамо остао и постаo игуманом хиландарским.

„Хиландар је универзитет духовни српског народа био, увијек, кроз вјекове, тада поготовo, а и до дана данашњег, одакле су се регрутовали и припремали епископи и архиепископи српски. Он је изабран за зетског Епископа, Митрополита, после и за Архиепископа српског. Велика част, али и обавеза за овај крај, овај народ чији смо род, Светог Евстатија и Светог Саве. Да идемо и гредимо њиховим стопама, њиховим животом и њиховим дјелима, следујући Христу Богу нашем“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.

Данашњи празник је увеличало и обиљежавање славе Братства православне омладине "Свети Евстатије" из Берана.