У Никшићу је у суботу, 29. јануара 2022. године, у организацији Епархије будимљанско-никшићке, Општине Никшић и ЦО Никшић, одржана свечана академија у славу и част Светог Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског.

Светосавско сабрање под називом „Ускликнимо с љубављу“, које, су на радост вјерног народа Никшића и Црне Горе, по први пут у новијој историји града под Требјесом, заједничком сарадњом организовале Општина и ЦО Никшић, поздравио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.

Он је пренио благослов Епископа будимљанско-никшићког Г. Методија, који, по ријечима о. Слободана, из оправданих разлога није могао да присуствује Светосавској свечаности, те у име организатора и никшићког свештенства, ријечима добродошлице поздравио руководство Општине Никшић, народне представнике, свештенство, монаштво и бројну публику.

„Ова година је за нас посебна у празновању. Ове године се оваплоћује и васкрсава она Немањићка, Црнојевићка и Петровићка Црна Гора у којима су заједно радиле и стварале и црквена и световна власт. По први пут, након дуго дуго година, светосавску бесједу одржаће предсједник Никшић. И управо је Свети Сава свједочио у свом времену да је најљепши однос вјерских и свјетовних институција у мноштву заједничких задатака на напредак и корист повјереног народа“, рекао је свештеник Јокић, нагласивши да је сарадња данас кључни појам у односима између цркве и државе у цивилизованом свијету.

„Управо се тај однос најљепше пројављује у нашем граду, што свједочи и ова заједничка Академија. Јер, као што смо једном рекли, овај град, са вама у њему, никад није повио главу, овај град никад није пао, овај град никад није издао, овај град се никада није уморио, овај град никад није мрзио, овај град се никад није бојао, овај град се никад није предао и одустао, овај град је град уздигнуте главе, чиста образа и насмијана лица, овај град је, увијек био и данас јесте слободан и биће ако Бог слободан, и  живи и живјеће и свједочи и свједочиће своју слободу у пуноћи“, рекао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић.

Навео је да је Никшић град Светог Василија Острошког, који се угледао на Светог Саву коме је, подсјетио је о. Слободан, фреске и иконе у Острогу сликао и молитве уздизао.

„Знао је Свети Василије да је Свети Сава крајеугаони камен постојања и опстанка нашег народа, једном ријечју најзначајнија личност наше историје. Свети Сава је личност коју сваки хришћанин може истински доживјети као оца, брата, учитеља, пријатеља, руководитеља. Он нам је усадио најдубља људска стремљења, он нас је научио ко смо, куда идемо. Путу који води у живот вјечни учитељ био си нам. Немамо другог пута од онога који нам је Свети Сава прокрчио, јер тај пут је пут богочовјека Христа“, казао је архијерејски намјесник никшићки, о. Слободан Јокић.

Светосавску бесједу одржао је Марко Ковачевић, предсједник Општине Никшић.

Он је казао да свака наша прича о Светом Сави, ако не почне и не заврши се као молитва, тешко може бити светосавска прича, православна и отачаствена.

„Колико год недостојни, остајемо дужни да о Светом Сави говоримо не ради њега, него ради нас самих, јер трајање те приче је и трајање нас као народа. Нисмо потребни ми њему, него он нама. Дивно ли је бити Растков потомак по народности, али је стидно не бити његов потомак по јеванђељском револуционарству, писао је Свети Јустин Поповић 1935. године. На било наше народности Свети Сава је за вјечност урезао печат православног хришћанства и условио да будемо само ако смо православни“, рекао је Ковачевић.

Колико је у данашњем времену борбе за власт, титуле и круне, толико је, мишљења је Ковачевић, било и у Савином времену. Али ова хумска земља, која је Растка требала да припреми да буде владар и ратник, припремила га је, нагласио је предсједник Општине Никшић, да буде монах и просветитељ.  

Подсјетио је на Растков пут ка Светој Гори, гдје су га дочекале „сиједе монашке главе светогорске главе, изашле да виде ко им је то у касну ноћ дошао“.

„А дошао им је онај ко је вјековима прије тога био призван, чију су благодатну појаву предосјетили  вјекови у јудејској пустињи и за његов долазак, стотинама година прије што се десио, били су остављени дарови – патерица Светог Саве Освећеног,  икона Богородице Тројеручице, чији храм, уз Божју помоћ, треба да никне и у Никшићу, и икона Богоридице Млекопитатељнице. Свети Сава Освећени је, благодаћу Божјом, осјетио промисао и благослов који ће српски народ добити кроз Саву Немањића, 700 година прије него што се то десило“, бесједио је Ковачевић, указавши да Српска Црква, коју је Свети Сава основао, траје више од осам вјекова.  

„Ето, колико је и по мјерилима овог палог свијета сама појава Светог Саве велика и чудновата. Ових дана су температуре у минусу и ми се са њима боримо топлотом из различитих извора, али, покушајте да замислите топлоту покајничје сузе Вукана Немањића над моштима свог оца, које је Свети Сава донио из Хиландара, док се грли са својим братом Стефаном и измирује пред очима читавог нашег народа. Док год смо Светосавци наше је да ту сузу призивамо, да на ту топлоту рачунамо. Свети Сава је српски Тавор, он је наше народно преображење, он је наша коначна одлука да смо са Христом, изнад гријеха, изнад смрти, изнад истока и запада“, констатовао је Марко Ковачевић.  

Нагласио је да је Свети Сава, док су његов брат и држава српска тражили себи мјесто између Ватикана, Венеције, Угарске и латинског царства, заувијек уписао Христову истину у српско име.

„Читав тадашњи свијет, што би данашњим речником рекли међународна заједница, падао је ничице пред Савом. Он је био највјештији, најзначајнији дипломата свог времена. Свуда куда је прошао донио је напредак, просвећење, мир, а тадашњи српски манастири били су, не само духовни, него и научни, медицински центри тог времена. Први и последњи бедем српске државе био је Сава, остао је Сава. Као прави учитељ, још за свог живота је архиепископску столицу уступио, учећи своју помијесну Цркву, њене пастире и паству, да организују живот без њега, не знајући да ће њега, у вјековима који слиједе, бивати само више и да ћемо без свега моћи да останемо, а само без њега нећемо. Без њега нисмо остали ни када су Турци 1594. спалили његове мошти на Врачару, мошти које су сабирале наш народ у Милешеви. Само 16 година после тога, 1610. године канула је на земљу Херцегову нарочито сјајна кап из вјечности, као плод небеског труда нашег првог архиепископа, њему јединосуштни дјечак Стојан“, бесједио је Марко Ковачевић.

Осврнуо се на литије, које је, у одбрани Светиња, предводио блаженопочивши Митрополит Амфилохије заједно са другим Владикама и свештенством.   

„Када је пред нашим очима Црна Гора постајала нешто што никад није била, када је рушена Његошева капела на Ловћену, када су нам језик почели називати лажним именом, када су дошле „свијетле мајске зоре“, које су свјетлост прибављале од Синан пашиних бакљи, када је призивана нека друга вјечност мимо оне којој нас је призивати научио Свети Сава, ми нисмо знали да наша Црна Гора гори на врачарској ломачи. Нисмо знали док нисмо видјели и доживјели литије. И као што је на Врачару никао најљепши и највећи православни Храм тако су и код нас никле литије. Зато и није чудно што је Храм који се дуго градио сачекао баш наше литије да у то вријеме буде коначно завршен“.

„Чујемо бат корака наших и оних који су били са нама на литијама, које су Црну Гору опет начиниле Светом Гором. Чујемо бат корака нашег светог Митрополита Амфилохија, који је нашем народу шапнуо исту ону тајну, коју је онај руски монах шапнуо Ратску да нас поведе на једини пут којим можемо ићи и на којем можемо побиједити. А то је пут Светог Саве“, поручио је предсједник Општине Никшић, Марко Ковачевић.

У програму су наступили: хор Светог новомученика Станка, под диригентском палицом проф. Ленке Дурутовић, који је, осим уводног тропара Светом Сави, извео „Буди имја Господње“ и „Свјати Боже“, Стефан Шкорић, на хармоници представио се композицијама „Либертанго“ и „Мађарски плес“, народни гуслар Максим Војводић пјевао је уз струне гусала „Збор зборила господа хришћанска“, Ана Вуказић на клавиру интерпретирала је композицију „Сан“, солиста Бојана Пејановић, уз клавирску пратњу, отпјевала је „Балканску царицу“ и „Стојанке“, хор Преподобне мати Ангелине, којим руководи проф. Ана Бојић, наступио је са композицијама „Од огњених језика“ (Владике Фотија) и „Ајде Јано“, светосавску рецитацију казивала је Аница Радуловић, док је подмладак хора извео пјесме „Анђели пјевају“ и „Нек свуд љубав сја“.

Организатори су богатим и садржајним програмом настојали да, на достојан начин, прославе спомен и истакну значај Светог Саве у нашем народу, а уједно и да дају омаж ономе ко је у нашем времену распирио запретени светосавски жар у Црној Гори – блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, те су током академије казивани одломци из његових списа, проповједи и записа о Светом Сави и светосављу у Црној Гори.

Академија је завршена заједничким пјевањем химне Светом Сави.