На Градском гробљу у Никшићу у понедјељак, 12. марта сахрањени су земни остаци архитекте Петра Тодоровића, сина свештеномученика Јована и великог прегаоца на храмовима Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске.

Опело новопрестављеном слузи Божијем Петру Тодоровићу, у цркви Светих апостола Петра и Павла у старом Градском гробљу, служило је више свештеника Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. У име Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и присутних свештеника од Петра се опростио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.

“Ожалошћена породице Тодоровић, драги пријатељи, браћо и сестре, дозволите ми да вам најприје пренесем саучешће Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, професора, ученика и ђака Цетињске богословије и свих вјерника, да са породицом и свима који су живјели са Петром и који су га познавали, подијелимо бол што нас је Петар напустио, што нас је Бог оставио без њега. Ево, пред Петровим одром, сагледавамо како су наше људске очи плитке да виде сву дубину Божије премудрости, како не могу видјети много даље од онога што виде ове физичке, грешне очи, па нам се чинило да је са злочином, који је учињен над свештеником Јованом Тодоровићем, неко покушао да угаси Цркву Христову, дижући руку на свештеника Божијег“, казао је у надгробној бесједи отац Гојко Перовић, додајући:

“Али, оно што се сагледава даље од једног људског вијека, што повезује генерације синова, унука, праунука, ђедова и прађедова, то ми над одром Петровим сада јасно видимо и Богу благодаримо, што је Господ, послије мученичке смрти његовог оца свештеника Јована, дао обнову живота Цркве Христове у Црној Гори, од Цетиња до Никшића, преко Подгорице, Даниловграда и Приморја сав вјерни народ кренуо је у Цркву, да се пале свијеће, да се каде неокађени гробови, да се крштава што је некрштено, вјенчава што је невјенчано, да се васпитавају нове генерације богослова, који ће бити свештеници и мисионари на пољу Господњем. Свему томе није био само свједок него и живи учесник, наш брат Петар Тодоровић.“

Петар Тодоровић је учествовао у обнови бројних храмова у Црној Гори, међу којима, према ријечима протојереја-ставрофора Перовића, као круна стоји његово прегалаштво око подизања величанственог Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Са Митрополитом црногорско-приморским Г. Амфилохијем и тадашњим ректором Преосвећеним владиком Јоаникијем учествовао је и у обнови зграде Цетињске богословије и самог живота ове значајне установе. У свему овоме наш Петар није учествовао само као архитекта, као човјек који зна како се нешто ради и чува оно што је саграђено, него превасходно као хришћанин из чијих уста је излазила сама истина.

“И ми млађи, свједоци смо да се оно што нам је Петар говорио у четири ока и данас препричава, као поуке које ђаци читају из житија Светих, из поука Светих Отаца. Из Петрових уста излазила је бескомпромисна истина, јер је било вријеме за бескомпромисну истину и Бог га је послао да ту истину шаље на све стране. Знали смо да говори истину, јер смо знали од кога је и чији је, а и видјело се из његовог лица, из његовог става да не може бити другачије, него баш онако како је рекао. И зато је Бог дао, у вријеме када се Црква обнавља, један такав камен на коме се може зидати, један такав камен са кога се ништа неће обурдати. Такав је био Петар. И име му каже да је камен и то што се на Петровом труду, на Петровим ријечима, на Петровом савјету зидало у Црној Гори, знамо, сигурно, ево окупљени око његовог одра, да то неће ни вјекови обурдати.“

“Нека Бог њему да покој у Царству Небеском, заједно са његовим оцем и његовим прецима, а нама нека да, да не заборављамо Петрове поуке, јер су то ријечи Божијег пута. Крећући се за његовим примјером и сјећајући се Петровог дјела нећемо погријешити, макар та стаза била трновита и понекад проблематична“, рекао је на крају своје бесједе свештеник Гојко Перовић.

У име Друштва архитеката Црне Горе обратио се архитекта Андрија Маркуш, који је подсјетио на пројекте у којима је, са великим занатским успјехом у Црној Гори, учествовао Петар Тодоровић, међу којима су: пријемна зграда у близини манастира Острог, Парохијски дом у Никшићу, Епископски центар и конак у Беранама. Цијењен је као велики познавалац проблематике пројектовања и грађења, а, поред осталог, био је учесник у извођењу и надзору приликом реализације крупних инвестиција, као што је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, друга по величини богомоља у Србији и Црној Гори.

Опраштајући се од свог оца Петра, у име породице је говорио син Јован Тодоровић.

“Петар је рођен 1934. године и у том ратном времену он је био још мали да би носио пушку, али и довољно велики да му се све страхоте рата уцртају у сјећање. Након страдања његовог оца Јована, стицајем околности, Петар постаје глава породице са нејаким дјечачким плећима. Уз помоћ мајке Гроздане подиже своју браћу и сестре, трасирајући свима понаособ животни пут. Пробијајући се кроз живот пун тешкоћа, гради карактер истрајног борца и савјесног човјека и пријатеља. Борећи се за мјесто под сунцем, налази снаге да се образује и буде један од најбољих студената своје генерације.“

“Након тога, уз огроман труд, заснива своје породично гнијездо, међутим, породична идила није дуго трајала. Несрећним случајем губи супругу Миру, али креће у нову борбу. Иако скрхан и сломљен, наставља путем којим само он зна, часно и поштено. Данас, на дан његове сахране, спокојан, без грча на лицу, оставља своју породицу да га памти и прича о њему као примјеру чојства, поштења и снаге људскости“, казао је Јован Тодоровић, испраћајући на вјечни пут оца Петра, сина свештеномученика Јована Тодоровића, пострадалог након Другог свјетског рата. Током тешког и мукотрпног живота Петар је достојанствено носио свој крст, настављајући путем, којим га је отац учио.

Вјечнаја памјат нашем брату Петру Тодоровићу.