Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу, 17. марта Свету Архијерејску Литургију у манастиру Добриловини.

Преосвећеном Епископу је саслуживало неколико свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаха манастира Ђурђеви Ступови. Током Свете службе Божије Владика Јоаникије се сабраном народу, свештенству и монаштву обратио ријечима архипастирске бесједе, говорећи о манастиру Светог великомученика Георгија у Добриловини, древној немањићкој задужбини, која својим изгледом подсјећа на морачко манастирско здање, али подсјећа и на манастир Свете Катарине испод Синајске Горе, јер монаси Добриловине су се, идући путем Божијим, успињали на духовну гору, која представља Цркву Божију, како би боље сагледали живот, себе и своје ближње у овом свијету.

“Манастир Добриловина подсјећа, унеколико, на манастир Свете Катарине испод Мојсијеве горе, горе Божије Синаја, гдје је Мојсије примио Десет Божијих заповијести, гдје се повлачио Свети пророк Илија и гдје су многи подвижници, Богоносни Оци засијали Божанском свјетлошћу и стекли вијенце вјечне славе Божије.“

“Тако су се и монаси манастира Добриловине кроз историју трудили да иду тим путем, Божијим путем, да се успињу на духовну гору, која, заправо, представља Цркву Божију. Да се у њу уграде, да са висине вјечности гледају на овај живот и на овај свијет, да себе и своје ближње сагледају у свјетлости и слави лица Божијег“, казао је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Он је додао да је историја манастира Добриловине задивљујућа. Као што задивљује њена архитектонска љепота и њен дивно урађен фрескопис, тако је задивљујућа и историја ове древне светиње, препуна духовности, подвига, хришћанских врлина, али и препуна страдања.

“Ове дивне фреске, које датирају с почетка 17. вијека, на жалост, су много оштећене, што указује на бројна страдања Добриловине, а са њом и на страдања нашег народа. Све то говори да смо народ Божији, који обасјава свјетлост и милост Божија, да смо народ Христов, који носи крст свој и који, у овом животу, иде путем Христовим. То је страдални пут, пут крста, али и пут славе, пут самораспећа за љубав и милост Божију, за своје и спасење својих ближњих.“

“Много је лијепих светиња у нашој Цркви, а нарочито су лијепе оне ријетке, скровите светиње, које привлаче својом тишином и духовном љепотом, као што је манастир Добриловина. Уобичајили смо да се, сваке године у току Великог поста, овдје саберемо, да се заједно Богу и Светом Георгију помолимо, да се причестимо Светим тајнама Христовим, да примимо светињу, да добијемо духовну снагу и силу да бисмо носили свој крст, да бисмо ишли путем Божијим, да бисмо слиједили Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Ако тако идемо и тако живимо, онда слиједимо наше претке и свјетилнике манастира Добриловине, велике монахе и подвижнике, који су били велики ослонац и духовне вође овог народа“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и на крају своје бесједе закључио:

“Не треба заборавити да је, крајем 17. вијека, наш Свети Патријарх Арсеније Чарнојевић, свраћао у ову светињу и са собом повео архимандрита Василија да, у вријеме Часног поста, исповиједа народ и свештенство куда буде проходио. А стизао је до Никшића, Цетиња и приморја, и свуда га је пратио архимандрит манастира Добриловине, велики духовник Василије, о коме постоји мало писаних докумената. Осим њега и Теодосије, Теодор, Максим и многи други монаси, који су, на жалост, потиснути у таму заборава. Хвала Богу, у новије вријеме, расте интересовање за ову нашу древну светињу. Све чешће људи од знања и интересовања свраћају овдје да освете своје очи љепотом манастира Добриловине, љепотом његових архитектонских облика и љепотом његових фресака и да се одухове духовношћу коју чува манастир Добриловина.“