Епископ Јоаникије (Мићовић)
(Бесједа изречена на Светосавској академији у Подгорици 1995. год.)
Данашњи свесрпски Сабор Св. Саве духовно и историјски је везан за велики Сабор Св. Саве у Жичи, на Спасовдан 1220.г. Тог свијетлог момента у нашој историји сјећамо се као своје “прве славе” и то из више разлога: тада је Св. Сава, као нови Мојсије, коначно увео свој народ у Христов Завјет православне вјере, дао му божански закон, правило вјере у Св. Тројицу.
Као први Архиепископ српски и архијереј Христов удахнуо је у срце свог народа најприје духовну слободу, па онда, такође скупоцјену, земаљску, политичку слободу. Наиме, по свједочењу Савиних биографа, тада је крунисао свог брата Стефана Првовјенчаног за краља и тиме заувијек српску краљевину ослободио макар и сјенке зависности од римског папе.
Еванђелско осјећање слободе у Духу Светоме, којом је свој род надахнуо богоносни отац Сава, присутно је у цијелој нашој историји. Послије Св. Саве, многи су се трудили да у Србиновом срцу, умјесто слободе, укоријене осјећање политичке, или још горе, духовне потчињености. Хвала Богу, до данас у томе нијесу успјели.
У биографијама светих људи описује се њихов живот на земљи и њихово благодатно присуство међу нама послије смрти. С обзиром да смо још у 400-годишњици од спаљивања његових св. моштију, задржаћу се на овом другом дијелу биографије Св.Саве.
У Св. Писму се каже да Бог љуби своје синове, али кога љуби тога и кара. На Св. Сави видимо Божију љубав у духовним даровима, мудрости, чистоти, сили ријечи и дјела, светости, благоухању његових св. моштију... Због тих дарова он је у реду са великим оцима у цијелом Православљу, а код нас духовни отац цијелог народа. Карање Господње је његово добровољно христолико себераспињање а послије смрти спаљивање његових моштију.
Оно што видимо на Св. Сави видимо и на његовом народу до данас. Љубав Божију према српском народу што је св. Крштењем постао изабрани народ, нови духовни Израиљ, а нарочито у његовом духовном процвату и државном успону у вријеме Немањића. Савин род је прославио Божију љубав подизањем красних задужбина Хи-ландара и Жиче, Патријаршије и Мораче...Божије карање видимо у пропасти српског Царства, косовском мучеништву, турском ропству. Господ, који је попуштао такво страдање на свој народ, као некад на Јова, улио је у душу његову силу обнављања. Послије косовског распећа обнавља се уцвијељена народна душа, цвјета духовност и култура, миришу св. мошти Цара Лазара у Раваници. Народ је примио у себе силу распетог Христа, дотакао се његових рана, а још више упознао светост свог оца и добровољног мученика Христовог Саве.
На издисају српске државе деспот Ђурађ Бранковић, остаје вјеран завјету Св. Саве и одбија ласкаве папине понуде само да пошаље српске епископе у Фиренцу на преговоре о унији. Мало касније посљедњи зетски владар, војвода Ђурђе Црнојевић, штампа свету књигу православне вјере, божански Октоих. Овим је српски народ показао спремност на трајно христолико мучеништво, светосавску мудрост и ревност за чистоту вјере. Ни у тим тешким моментима своје историје Србин није хтио да прихвати римског папу за учитеља вјере умјесто богоносног оца Саве. Знао је Црнојевић шта чека светосавску митрополију у вјековима који долазе... Није давно било кад су папина дјеца са земљом сравнили славни Манастир Св. Архангела на Превлаци (1452) у коме Св. Сава раније утврди престо зетског епископа.
Кад је у XVI в. Српска Црква дошла у зависност од Охридске архиепископије, у манастиру Милешеви, покрај моштију Св. Саве створена је основа за обнову Пећке Патријаршије (1557). Милешевски митрополити одржали су престо Св. Саве, а по обнови Патријаршије, због великог угледа као чувар моштију и култа Св. Саве, милешевски Митрополит најчешће је биран за Патријарха српског. Од Патријарха Макарија до Арсенија Ш Црнојевића не престаје стваралачко светосавско одушевљење. Његује се живопис и књижевност. Имућнији људи, потомци српских племића, обнављају храмове, граде манастире. Обједињава се понижени народ у својој Цркви под заштитничким омофором Св. Саве. У вријеме када је западна Европа сва у знаку вјерских сукоба и вјерских реформи, српски народ се обнавља и обједињује. Обнављање старих традиција и култа Св. Саве може се пратити по свим српским зем-љама, посебно на просторима старе Милешевске и Цетињске Митрополије. Тада је подигнут и украшен манастир Пива, обновљена и осликана Морача, Дубочица и Св. Тројица код Пљеваља, Градиште на Приморју и безброј мањих цркава и манастира. Од свих светитеља најчешће се сликају Св. Сава и Св. Симеон. Тада је као покровитељу и чувару српског рода настала служба Св. Сави звана Акатист.
Да се Српски народ никада није помирио са турским јармом показују нам буне и устанци који су почели крајем XVI вијека од Херцеговине до Баната. Најистакнутије личности у овим догађајима били су Патријарх Јован Кантул, Епископ вршачки Теодор, Митрополит херцеговачки Висарион и војвода Грдан никшићки. Било је много обећања од сусједних хришћанских народа али је свака истинска помоћ изостала. Устаници у Банату однијели су неколико сјајних побједа над турском војском, но пошто ниоткуд не би помоћи, били су ускоро поражени. Турци су ухватили Епископа Теодора и одерали га живог.
По предању Срби су у овом устанку на својим заставама имали лик Св. Саве. У јеку устанка, Арбанас Коџа Синан-паша, осјетивши да је спомен Св. Саве невидљиви и непоколебљиви ослонац српске државности, у својој безумној ревности, спалио је његово нетрулежно тијело. Два вијека послије Косовске битке Срби су доживјели ново распеће. Двадесет седми април у календару Српске Цркве остао је као свети и потресни спомен Савиног посмртног мучеништва.
Није ли спаљивање Савиног светог тијела прије 400 година било страшно указање на будуће догађаје у историји његовог народа? Спалили су Турци и крушедолске Свете и старца Исаију острошкога и Теодора комоговинског мученика. Сјећајући се уништавања светитељевог тијела, морамо се сјетити и уништавања светих храмова, нарочито старих митрополија: Зетске, па Цетињске, Св. Архангела призренских и Митрополије требињске.
Није ли Св. Сава својим посмртним мучеништвом указао на преорана српска гробља од Херцеговине до Лике и Славоније, на миниране мученичке кости у Пребиловцима које се накратко бјеху смириле у заједничкој гробници. Јасније ће нам бити Савино посљедње распеће ако данас потражимо Житомислић или епископску цркву у Мостару или Народну библиотеку у Београду или цркву на Ловћену...
Видећи да ће његов род доживјети таква распећа, Св. Сава је унапријед похитао да са њиме подијели свако распеће и мучеништво.
Шта је још учинио бесмртни отац нам Сава? Он је својим посљедњим распећем заувијек насликао Христово Распеће пред лицем свога народа. Светитељ Сава утјешио је и научио свој род да Распеће Христово није безнадежно него нас утврђује надом спасења и Васкрсења.
Но, ваља поштено признати пред Св. Савом: гријешили смо; прут Господњи често нас је као непокорне синове ударао због гријехова наших. Све који овако своју душу откривају Богу пред његовим Угодником, Св. Сава подиже ријечју Господњом која каже: “нећу од њега узети милост своју, нити ћу покварити завјета својега”.
Српски народ је, по милости Божијој, очувао предања Св. Саве до данас. Архиепископски престо сачуван је, утврђен и украшен богољепним врлинама, жртвом и светошћу Архиепископа и Патријараха српских.
Светост живота, силу ријечи и дјела, сачували су наши епископи и тиме украсили образ Српске Цркве и народа. Да у овом вијеку нијесмо имали правих слуга Божијих и свједока Христових осим Патријарха Гаврила и Епископа Николаја, монаха Јустина и Симеона Поповића опет бисмо имали са нама Божију љубав и благослов Св. Саве. Духовна крила нашег народа, светосавско монаштво, обнавља се и умножава. Велико понижење које су претрпјели српски свештеници у овом вијеку, Савиним благословом, претворило се у извор еванђелске мудрости и непобједивости. Бесмртни спомен Св. Саве даје жртвену силу нашем народу да се у најтежим моментима своје историје пред Богом понизи а пред људима узвиси. Од Св. Саве училе су се вође нашег народа вјери и родољубљу, мудрости и непоткупљивости. Духовно стваралаштво које је развио Св. Сава, његовим благословом, није никад пресахнуло, него је и дан данас спасоносно уточиште онима који желе да умножавају Божије дарове у себи: није пресушио извор богонадахнуте ријечи код српских писаца, опет се у Савиној Цркви слика про-слављени Христос и поје Херувимска пјесма Св. Саве.
Извори духовних вода које је отворио Св. Сава и данас су питки и животворни. Ко са њих пије, по Јеванђељу Божијем, неће никад ожедњети, него ће имати познање истине и живот вјечни.
Светигора, год IV, broj 35-36,
Цетиње, март 1995, стр. 6-8.
