Предавање протојереја Мирчете Шљиванчанина у Никшићу (ВИДЕО)
Гост „Разговора о вјери“ које током Великог и Часног поста организује Саборна црква Светог Василија Острошког у Никшићу, у недељу 21. априла 2024. године, био је протојереј Мирчета Шљиванчанин, старјешина цркве Светог Ђорђа у Подгорици.
Отац Мирчета је захвалио протојереју Миодраги Тодоровићу, домаћину вечерашњег духовног разговора и никшићким свештеницима на упућеном позиву да гостује у Никшићу поводом духовних тема, међу којима се, приводећи крају свету Четрдесетницу, намеће рекапитулација пете недеље, а вечерашњом вечерњом службом почиње шеста седмица поста.
„Пета недеља поста коју смо, управо, завршили је карактеристична по томе што је она кулминација Четрдесетнице у смислу богослужења. Наравно, знамо да овај пост траје више од 40 дана, од кад почнемо да постимо до Васкрса има скоро 50 дана, али ону задњу седмицу Велику страдања Христових не рачунамо у Четрдесетницу. Могли бисмо рећи да она не спада у пост, него су то дани посебни, да се ми ових 40 дана прије тога спремамо за ту задњу седмицу, за Велику недељу, на крају за празник над празницима, за Христово Васкрсење“, казао је протојереј Мирчета, подсјетивши да су све недеље поста биле посвећене одређеним догађајима, празницима, личностима, а пета недеља је, сматра он, по нечему посебна.
„Имали смо два бденија у сриједу и петак вече и по тим дугим службама, по ономе што смо прошли кроз та богослужења, по томе да је ова пета седмица посвећена Марији Египћанки, великој покајници, та недеља је посебна јер у њој врхуни Четрдесетница. Питаће неко зашто у петој недељи, а не у шестој. Зашто акатист и ова бденија нису баш пред недељу страдања, него су недељу прије? То је из разлога што увијек Црква, имајући то вјековно искуство, познавајући нашу личност, она је то тако учинила да овако дуга богослужења не буду одмах пред она која слиједе у Великој седмици, него, једноставно, да ове шесте недеље мало одморимо, наравно, никад се не одмарајући потпуно од молитве, од поста, али пете недеље је то било интензивно да бисмо ове шесте мало одморили, а онда преко празника Лазареве суботе и Уласка Христовог у Јерусалим, Цвијети, ушли у оне велике дане које зовемо једине велике у години, Велики понедељак, Велики уторак, сриједа, четвртак, петак, субота Велика и онда недеља Христово Васкрсење, празник над празницима“, рекао је свештеник Шљиванчанин.
Ти велики дани који нам ускоро слиједе, за које смо се спремали, они су, по ријечима о. Мирчете, посебни.
„То су дани када ми више не размишљамо више толико о нашем личном подвигу, посту, молитви, покајању. То смо чинили свих ових дана прије, него, то су дани за које смо се спремали, то су дани есхатолошки, дани великих Христових догађаја ради нас и нашег спасења и дани када смо се ми припремили свих ових претходних седмица да бисмо тих дана били са Христом, да бисмо попут оних људи о којима читамо у светом Јеванђељу, Његових ученика и оних малобројних људи, мми били са Њим, да бисмо били и на Његовом хватању, суђењу, Његовом распећу на крст и скидању с крста, поред Његовог гроба и на крају да бисмо били учесници и причасницитог највећег догађаја и ми учествовали у радости Христовог васкрсења. Да бисмо све то прошли, доживјели на прави начин, да би у томе учествовали ми смо се ових свих седмица спремали, а врхунац тох припрема су службе Канон Андреја Критског и прелијепи акатист Пресвете Богородице благовјештењски“, навео је отац Мирчета, напомињући да је цијела седмица била посвећена Марији Египћанки, жени која је била највећа грешница да би и за овај 21. вијек била чудо.
„Зашто нам је Црква баш њу предложила да је славимо и да о њој размишљамо, читамо њено житије и у богослужењу је уткано, зашто нам је Црква баш ту личност истакла, кад је имало много других светитеља, пустињака, него баш такву једну жену која се била одала од дјетињства развратном животу, грешном али се, наравно, покајала милошћу Божјом и постала светитељка Цркве. Шта нам то Црква и зашто баш њу нуди? Из више разлога: да нам да до знања, сваком од нас даје снагу за хришћански живот, да за Бога нема прекриженог, остављеног чвојека, да су Богу сви људи важни и да сви могу бити Божји људи, само ако то пожеле бар у једном моменту свог живота, друго, тај њен примјер даје снагу и нама. Кад је она могла у пустињи да живи 47 година зашто не бисмо могли ми да отпостимо 40-50 дана, да се потрудимо да постимо како треба и да ове дане Богу посветимо да би од оно што стекнемо у овом периоду могли да живимо хришћански цијелу годину. Њен примјер нам показује и то да кад кренемо за Богом не треба одустајати“, поручио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.
У другом дијелу Разговора услиједила су питања и коментари публике на која су одговарали отац Мирчета и протојереј Миодраг Тодоровић. Информисао је сабране да архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, који је био најављен за данашњег госта, из оправданих разлога није могао доћи у Никшић.
