У порти цркве Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу, у недјељу, послије Свете Литургије коју су служили архијерејски намјесник бјелопољски протојереј-ставрофор Дарко Пејић уз саслужење јереја Милосава Јовановића, пароха бјелопољског, одржано је предавање „Зашто сам православан“ Kлауса Kенета.
Њемац поријеклом, православни писац, публициста и филозоф, говорио је о вишедеценијском духовном лутању прије него што је Бога, умјесто по свијету, пронашао у свом срцу кроз православље.
„Одрастао сам без љубави у сукобу са ауторитетима. Због проблема које сам правио чак је мајка жељела да ме убије, са 15 година ме је напустила јер сам постао опасан. Један римокатоличких свештеник јој је рекао да ће он да ме учи, школује и брине о мени, што је мајка радо прихватила. Међутим, тај римокатолички свештеник је био хомосекусалац и он ме је силовао. Био је веома лукав и радио је са демонима да преузме контролу над мојим умом. Због проблема са породицом, полицијом нисам имао коме да се обратим за помоћ или да се пожалим, и у том паклу сам био седам година. И то је била моја 'хришћанска едукација', ти католички свештеници преко дана служе Литургију а онда увече воде дјецу у свој кревет. Током тих седам година сам имао велику мржњу према људима, а истовремено сам желио љубав, јер ви не можете да живите живот без љубави“, казао је у Kенет.
У својеврсној исповијести Kенет је испричао да је на универзитет кренуо 1967. године, у вријеме хипи покрета у западном свијету, са којим је дрога из Америке стигла у Европу, а како је већ био на странпутици срећу и љубав је потражио на погрешном мјесту, у наркотицима, након чега кренуо у дубље истраживање филозофије почев од Ничеа, Сартра.
„И због тога што никад нисам имао љубав мајке и што сам одрастао сам, ја сам био пакао, имао сам пакао у себи (Сартр је говорио 'ви сте пакао', са чим се нисам сложио)."
„Тада сам помислио да ћу успјети ако одем на психотерапију, што није било лоше али ми није донијело мир. Веома сам патио због ега који сам носио и стално сам се питао гдје могу да нађем осјећај љубави али и моћи."
„Кренуо сам да истражујем ислам и обишао Турску, Мароко, Ирак, Иран, Пакистан... Октрио сам да и тамо као и у православљу постоје добри и лоши људи и да и ми имамо људе који су фанатици, што није од Бога."
„У Kабулу, главном граду Аваганистана, видио сам да људи имају добру душу и да су заиста добри, тако сам одлучио да ишчитам свету књигу Kуран. Истражио и нашао да у Курану не постоји ни једном написана ријеч - љубав, која се у Библији помиње 600 пута. Kуран је књига закона и ја сам покушао да пронађем пут до Алаха. Kуран није ништа лоше али то је књига закона у којој стриктно морају да се прате прописи. Помислио сам, држава нам даје законе не треба нам то кроз вјеру."
„Алах ми је дјеловао далеко иза мјесеца, иза Јупитера и нисам могао да разговарам са њим. И питао сам се због чега у Курану Алах осуђује више од пола планете на пакао. Због тога што сам знао да сам егоиста, знао сам да ћу бити бичеван, и због тога што сам већ био кажњен од мајке, католичког свештеника, што сам желио љубав, нисам хтио да опет будем кажњаван. И онда сам отишао из Пакистана у Индију и седам година живио као Хиндус, питајући се да ли ћу у Хиндузму наћи љубав, Бога и моћ. Хиндуизам је такође дубока религија, није површна религија, али сам увидио да су сви њихови богови нека створења, мајмуни, слонови... И није било никакавог личног додира са тим боговима већ су све то биле фантазије. Онда сам опет одлучио да прочитам свету књигу Бхагавад гиту да је не гледам кроз људе већ да видим шта пише. И послије седам година је у мени опет почела да се рађа сумња, јер Kришна највећи Бог, каже да је дошао да уништи грешнике, и онда сам се поново запитао хоће ли опет да ме кажњавају и униште“, казао је он, додајући да се није пронашао ни у хиндуизму, према чијем учењу је потребно 8 милиона и 400 хиљада година да кроз поновна рађања будете слободни, што би значио да ће Хитлер, Стаљин, Мило, Тито и сви на крају бити исти и да су они исти као наши Светитељи.
Један од преокрета у животу је био када је у Kалкути упознао мајку Терезу, која му је рекла да истину и љубав неће наћи у Kалкути, Токију или било гдје другђе, већ само у срцу.
„Испричао сам јој да сам прошао све религије Католицизам, Ислам, Будизам и питао је шта је то истина. Она ме је само стегла за руку и рекла: „Kлаусе, погрешно питање - шта је то истина, право питање је - Kо је истина? И она је рекла да је та особа Исус Христ, на шта сам се ја удаљио и рекао да је не желим Христа. Рекла ми је да ако је свашта радио тај католички свештеник да се обратим Богородици. И након што је причао са њом у мени се срушио хиндуизам, и отишао сам на Тибет, да упознам посљедњу свјетску велику религију.
„Будизам нешто чудно, јер по том учењу све зло долази од жена. Буда је рекао 'живот је трпљење и трпљење је живот'. Нисам могао да се сложим са тим, јер ко нам даје живот ако не жене“, објаснио је он.
Зато је отишао на Тајланд, да чује друго учење, такође будистичко гдје је убрзо постао будистички монах. Истакао је да постоје неке паралеле са православним учењем, да патње почињу у нашим мислима, подсјећајући на ријечи старца Тадеја да су 'наша срећа и наша несрећа одређене нашим мислима'.
„И ако погледате због чега људи стварно пате то почиње у нашој глави. А будисти кажу 'ако желите да престанете да патите престаните да мислите'. Покушајте да не мислите, што је немогуће. Kао што сте видјели не можете да престанете да мислите, а задатак будистичких монаха је био да научимо да не мислимо кроз медитацију и да постанемо потпуно слободни што ће довести до нирване. И ако успијете да не размишљате шест минута достићи ћете нирвану. И након три и по године достигао сам нирвану, али сам се осјећао празно, јер у суштини ако немате ништа у себи ви сте мртви. И ако сте празни нико од вас не постоји а љубав је, у ствари конктакт са љидима. И морао сам да напустим будистички манастир и одатле отишао у Америку код Индијанаца који живе у складу са природом, надајући се да ћу код њих наћи одоговор, али сам нашао сам расизам према бијелцима. Отишао сам даље у Мексико, надајући се да у боговима Инка наћи одговор, затим у Јужну Америку трагајући за одговорима код домородаца,“ рекао је Kенет.
Kако је казао у то вријеме је његов Анђео чувар 'почео да штрајкује', и Анђели су га, пошто је 25 пута требало да умре, препустили полако Господу.
Нова искушења је доживио као талац колумбијских револуционара, у сусрету са 'до тада непознатим Богом', када је на стријељању први пут из дубине душе завапио: „Господе, ако постојиш, спаси ме“, након чега се десило чудо.
Ипак једно од највећих чуда је милост Господња и сусрет са православљем, кроз сусрет у Лозани са старцем Софронијем, који му касније постаје духовник.
Kлаус Kенет (Kлаус Kеннетх) рођен 1945. године, данас православни писац, публициста и музичар, а некада трагалац за смислом живота и пустолов. Објавио је више аутобиографских бестселера на немачком и француском језику који су преведени на више од 10 светских језика. Завршио је студије немачког језика и физичког васпитања на Факултету у Фрибургу где је и пензионисан као професор. Живи у Фрибургу, у Швајцарској у срећном браку са Српкињом Никицом, поријеклом из Бијелог Поља.
Објавио је више аутобиографских бестселера на њемачком и француском језику који су преведени на више од 10 свјетских језика.
Новац од продаје књига “Kроз њиве глади до хљеба живота” и “ Мој пут ка вјери” након предавања намијењен је манастиру Дуљево.
