Постоје тренуци који вјечно остану у мислима човјековим а мени вјечно остану у мислима они тренуци и успомене са ходочасних путовања са мојом породицом, јер сваку светињу доживим у себи и осетим Благодат Духа Светог.

Моја душа се натапа њима. Тако памтим и свој први одлазак у Острошку светињу. Био је то мјесец мај 2018. љета Господњег. Било ми је 12 година. Враћали смо се мајка и ја из Игала са мојим братом од тетке. Када смо били близу Никшића брат и мајка су се договорили, а да ја све то не знам, да ме поведу на поклоњење Острошком Чудотворцу Василију. Спавао сам током читавог пута и у сну видио неки кривудав пут али нисам знао куда он води. Када смо стигли пробудили су ме мајка и брат. Нисам знао где се налазим. Био сам збуњен када сам угледао острошку капију и порту, нисам вјеровао да се под Острогом налазим. Осећао сам се као да ми је Господ у том тренутку подарио анђелска крила. Тим Светим Острошким стазама ходао сам босоног. Док сам жив памтићу када смо мајка и ја пришли ћивоту. Поред кивота је стајао свештеник а мама му је кроз сузе рекла: ”Молим Вас оче, очитајте молитву мом сину”. Док ми је свештеник читао молитву, клечући на коленима испред моштију Светог Василија, молио сам Чудотворца да ми подари снаге да достојно кроз живот носим крст који је од Бога дарован. Да достојно носим тежину мог крста и молио сам се за мајку, оца и сестру, да им Острошки Чудотворац подари снаге да истрају у борби коју због мене воде.

После посете и примања Острошког Благослова, исклеса се тај драги камен богољубивости у души мојој. По мом срцу су сада почеле да лете благословене варнице вере. Почињем да учим молитве и да тренутке са ходочашћа претварам у вечност кроз своје текстове.