У 8. недјељу по Духовима, на празник Светог мученика Евсигнија, Претпразништво Преображења, 18. августа 2024. године, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.
Началствовао је протојерејер-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, а саслуживали су: протојереј Василије Брборић, ђакон Душан Перић и архиђакон Јаков (Нинковић).
Сабранима је, после читања светог Јеванђеља, бесједио протојереј-ставрофор Слободан Јокић.
„Чули смо још једну јеванђелску причу, а ова данашња прича прича о чудима, о великом чуду умножења хљебова, а и прошла недеља, прича о чуду исцјељења, па она недјеља прије прошле, опет прича о неком чуду. Не мора бити само чудо када се неко исцијели од болести, него је чудо оно што нас окружује, што живимо сваки дан. Чудо је овај живот који нам је Господ дао да живимо, јер нас је створио из ничега. Чудо је кад нас мајка роди, кад угледамо свијет, чудо је кад се сретнемо једни са другима и загрлимо. Данас је то велико чудо, јер нажалост тако не радимо. Чудо је и ова земља, и ове птице и све је чудо Госпо дао“.
„Дао нам је чудо радости, весеља, мира, љубави, дао нам је чудо да будемо Његова браћа и сестре, дао нам је да стражимо и идемо Његовим путем. Све нам је то дао из љубави према човјеку, све нам је то дао и дава, а гдје смо у свему томе ми? Видимо да од зрна пшенице насити пет хиљада људи и претекне, и то је чудо. Дао нам је ову службу из које кад се причешћујемо ситимо се за живот вјечни да не умремо него да живимо васкрсењем Христовим. То је, опет, велика тајна и онај лијек бесмртности, како каже Свети Игњатије Богоносац, и то је чудо“, казао је о. Слободан.
Додао је да су чудо над чудимо Његов долазак у свијет, рађање од дјеве Мајке Божје.
„Мјера свих ствари постаје богочовјек, како каже отац Јустин и ако не мјеримо се богочовјеком онда наш живот нема смисла. Ако наш сусрет није сусрет са богочовјеком, ако наш живот и рађање није рађања са богочовјеком, ако наше причешће није са богочовјеком, онда је све тама и сјен, све пролази и пропада. Онда смо у долини смрти гдје нема избављења, онда постајемо жедни и гладни, и хљеба овога али оно што је најтужније, жедни и гладни Бога живога, жедни и гладни једни других јер нећемо да живимо чудом“.
„Данас пишу о многим чудима, али не обазиру се на ова чуда која су најљепша и најдивнија и овај пост Богородичин је чудо, јер показујемо да можемо без нечега, а показујемо да једино не можемо без Господа и Мајке Његове, наше заступнице на небесима. И сјутрашњи празник је чудо кад је Господ преобразио себе и показао лице своје обасјано свјетлошћу, али нам показао шта и ми можемо да будемо, причасници те преображењске свјетлости, те вјечне свјетлости. А ми, опет, гдје смо у свему томе? Идемо ли за Богом нашим, стражимо ли над собом, гледамо у ближњега свога Бога свога?, бесједио је свештеник Јокић.
Прије неки дан, изгорјело је пет кућа у Никшићу, у чему је четрдесет људи остало без крова над главом, док су наши ормани, навео је он, пуни сувишне робе, а фрижидери пуни сувишне хране.
„Срце нам је пуно само себе и свога, свог безизлаза, бесмисла, а гдје је ту Бог наш, гдје ту чудо Божје љубави према Господу и ближњем свом. Један корак све мијења, од безизлаза излаз, и за нас и за ближње. Некоме морамо да дамо руку, ево васкрсење, Господ је пружио руку Адаму, позвао је нас да пружимо руку, да подигнемо јер је Господ нас подигао. Зашто бјежимо од ближњега свога? То је живот и морамо и треба да будемо бољи и љепши и радоснији и да свједочимо овоме свијету ону истину и чуда која овдје слушамо и доживљавамо сви и да ми будемо свједоци тих чуда Божјих. То је оно на шта нас Господ позива“.
„Онда ћемо бити сити за Царство небеско, онда ћемо бити радосни и весели, пуни мира у Духу Светоме, онда ћемо бити благодарни за сваки дар и уздисај, за све оно што Бог даје, кад мало застанемо и запитамо се, кад се пренемо над собом, кад кренемо да идемо овим путем чуда Божјих и кад будемо ишли путем богочовјека Христа и кад будемо Њиме све мјерили. Онда нећемо бити сами, нећемо бити у безизлазу, нити у својој отуђености, него ћемо бити у заједници Бога и људи, заједници Бога нашег Који је диван у светима својим, Који је диван у Мајци својој Чијем Успењу ходимо и припремамо се кроз овај Часни пост, Који је диван и у онима светима који су видјели лице Његово преображено и нама посвједочили, и нас позвали да учествујемо у тој преображењској свјетлости и у овој васкршњој свјетлости кад се сваке недеље окупљамо“, поучавао је архијерејски намјесник нинкшићки протојереј-ставрофор Слободан Јоки, закључујући на крају своје пастирске бесједе:
„То, браћо и сестре, да буде чудо којим ћемо ходити, које ћемо пратити и које ћемо свједочити, а онда ћемо и ми бити чудотворци, јер смо позвани да будемо свети и благословени и велики, и лијепи и радосни, онда ћемо утјешити тужне, онда ћемо помоћи онима којима је потребна помоћ и од сувишка срца свог ако дамо данас некоме ће бити велико, а не да пређемо и ту границу као она удовица што је дала све што је имала. Господ нас тако учи, неће нас насилити да тако радимо него ће тражити од нас да својом слободом, мишљу, љубављу тако радимо, јер Господ тражи од нас учешће, да ми себе пројавимо и онда ћемо бити Божји и са Богом“.
