Ова књига је драгоцено свједочанство о проти Андрији као војном свештенику, јунаку и ратнику и његовим саборцима из Шекуларско-трепачког батаљона, који је имао шеснаесторо дјеце. Овом књигом њен приређивач и издавач, праунук проте Андрије, некадашњи професор Цетињске богословије, теолог и правник г. Милош Момиров Поповић, жели да сачува вјечни спомен свом прађеду проти Андрији Поповићу, свештенику, ратнику и знаменитом Шекуларцу.

У спомен проти Андрији и његовим саборцима у Великом рату

На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, 2023. године навршило се 80 година од мученичке кончине протојереја Андрије Попови­ћа, пароха шекуларског и источког. Прота Андрија Поповић је рођен у знаменитој и старој свештеничкој породици Поповић која је свом народу и Цркви дала више од 20 свештеника. Ро­ђен је 28. октобра 1869. године у Шекулару, Црна Гора, од оца Сава, свештеника и мајке Магре, рођ. Пешић. Основно школо­вање је завршио у родном Шекулару и кроз све разреде нио је оцењиван са одличним оценама. Рођен на граници некадашњег Османског царства, прота Андрија се истицао јунаштвом још као ђак у окршајима са Арнаутима, Руговцима. По свршетку школе, завршио је богословску школу при Манастиру Острог. После женидбе са Миленом, рођеном Вуковић, био је руко­положен је за свештеника 12. јуна 1891. године у Манастиру Острог и добио је парохију свога оца Сава у Шекулару. Своме народу и Цркви служио је пуних 30 година на парохији у Ше­кулару и од свих је био цењен и поштован.

У Првом балканском рату, прота Андрија је био војни свештеник у Шекуларско-трепачком батаљону, где није вршио само своју свештеничку службу, већ је учествовао у свим рат­ним дејствима свог батаљона. У Првом светском рату прота Ан­дрија учествује прво као војни свештеник Шекуларско-требач­ ког батаљона, а потом као војни свештеник Дечанске бригаде, а затим и као војни свештеник при Лимској дивизији. Учесник је знаменитих бојева црногорске војске на Гласинцу, Викри, До­бруну и Суводолу и у свим бојевима показао је велику храброст, те су га његови саборци звали и „Поп јунак“.

После Првог светског рата, прота Андрија је предводио породице из Шекулара у насељавању Косова и Метохије. У априлу 1920. године пошао је испред Шекулараца да за њих тражи где ће се населити. Тешка срца напустио је свој Шекулар, где је био вољен и поштован од својих парохијана, којима је био саветник и пример у свему у току свог тридесетогодишњег службовања на парохији шекуларској. За своју дотадашњу слу­жбу Богу и роду био је одликован правом ношења црвеног по­јаса од стране епископа захумско-рашког Кирила 22. јула 1920. године. Како прота Андрија пише у својој „Хроници Шекула­ра“, допринео је да се 98 домаћина са породицама насели на просторима Косова и Метохије. Сам прота се са својом много­бројном породицом населио у варошици Исток у Метохији где 30. маја 1921. године, добија парохију источку са 126 домова. Службу Божију је вршио у манастиру Гориоч све до 3. јула 1933. год. када је освештана црква Светих апостола Петра и Павла у центру Истока. Прота је био цењен и уважаван од својих па­рохијана у Истоку и околним местима своје парохије и свима служио као пример својим животом, службом Богу и роду. У својим проповедима подучавао је народ да чува своју веру, да живи по Божјем закону, да сви живе у слози и љубави, јер је то Божија заповест. Поред своје свештеничке службе, прота Ан­дрија је узимао учешћа у раду многих друштава и удружења. Био је председник Аграрне заједнице, члан Управног одбора за изградњу Народног дома у Истоку, учествовао у раду Црвеног крста. Са својим сином, свештеником Владетом руководио је изградњом цркве у Истоку, као члан Одбора за подизање цркве. Подучавао је народ саветима, бритком речју и зрачио својом појавом. На парохији источкој остаје до 18. фебруара 1928. го­дине када предаје дужност пароха и парохију од 202 дома сину Владети и одлази у заслужену пензију. Као пензионисани све­штеник помаже свом сину, свештенику Владети у животу ис­точке парохије, у богослужењима, изградњи цркве, унапређењу парохије (1933 год било је 450 домова). Епископ рашко-при­зренски Серафим одликовао је јереја Андрију чином протоје­реја 5. марта 1933. године на литургији у Саборној цркви Светог Георија у Призрену и тиме му одао признање и захвалност за његово служење Цркви Божјој.

Прота Андрија није напустио свој Исток и своје парохијане у страхотама Другог светског рата. Остао је да брани свој дом, своје огњиште, свој народ, својим присуством и примером. Хра­бро је пркосио Шиптарима, којима је сметао на њиховом путу уништавања и сатирања свега српског и православног у Истоку. Велики прота Андрија мученички је страдао од стране Шиптара, 11. септембра 1943. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у својој 74 години. Иако је био упозорен да постоји план за његово убиство, није хтео да напусти своју кућу и Исток, храбро пркосећи својим душманима који су га мучки убили. Сахрањен је сутрадан, под куршумима, на старом источком гробљу. Његови земни остаци пренети су на ново источко гробље и сахрањени у породичну гробницу јуна 1968 године. Парастос проти Андрији и свим упокојеним члановима његове породице служио је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски.

Прота Андрија је имао са протиницом Миленом шеснаесторо деце.

После ове кратке биографије проте Андрије Поповића, осврнуо бих се на протино учешће у Великом (Првом светском) рату. Ове године се навршава 110 година од почетка Великог рата и у част овог јубилеја и на трајно сећање на проту Андрију Поповића, војног свештеника и његове саборце у Шекуларско- трепачком батаљону објављујем ову књигу „Ратни дневник (1914-1916)“ и тако одужујем дужни дуг према овим великанима нашег ломног Шекулара. У Првом светском рату прота је био војни свештеник у Шекуларско-трепачком батаљону који је био у саставу Горњовасојевићке бригаде, где није вршио само своју верску дужност, већ је учествовао у свим борбама свог батаљона. Такође у овом рату прота Андрија учествује као војни свештеник Дечанске бригаде, а затим и као дивизијски свештеник Лимске дивизије. Сведочење о свом учешћу у Великом рату прота Андрија је оставио у својој Хроници Шекулара и Ратном дневнику који су нам драгоцени извори о његовом немерљивом доприносу ратним дејствима како Шекуларско-трепачког батаљона, тако и Лимске дивизије, као и осталим војним формацијама које су због потребе формиране током Великог рата. Учесник је знаменитих бојева црногорске војске на Гласинцу, Вихри, Добруну, Суводолу. Прота Андрија вршио је као војни свештеник, првенствено, верску службу у свом батаљону и дивизији, служио свете литургије, служио службе за здравље, освећивао славске колаче и жито поводом крсних слава својих ратних другова, вршио опела над погинулим саборцима, разговором и беседама духовно окрепљивао војнике и народ с којим је долазио у контакт. Поред верских дужности прота Андрија је помагао својим саборцима у ратним дејствима Шекуларско-трепачког батаљона, са војницима је копао ровове, преносио је оружје и муницију до борбених положаја, извлачио је мртве и рањене саборце са положаја. О тој несебичној помоћи својим саборцима сам прота сведочи на многим местима у својој „Хроници Шекулара“, овде наводим једно сведочење о помоћи својим саборцима: „Истога дана кад су вршили јуриш то јест контра јуриш, поп Андрија на јуришу носио је реденик од митраљеза, и кад је највећа потреба била за муницију дао га Васу Кнежевићу – поручнику из Бјелопавлића, који је таде одређен у баталеон Шекуларско Требачки“. Његово пожртво­вање и несебична помоћ били је поштовани од сабораца са којима је делио и добро и зло на ратишту, о чему сведочи једна анегдота коју је прота навео у својој „Хроници Шекулара“ у ко­јој наводи да „враћајући се у свој баталеон чистим брдом, под највишу топовску, митраљешку и пушчану ватру непријатељску без икаквог заклона, говорили су попу Андрији војници и сам Радуле Балевић наредник и командир Мило Сајчић: „ Да се саг­не“. „Што да се сагињем, да се двостручим, ако ме погоди овако ће мање бит рана“, то је попу био одговор, који се данас у пре­причавању код војника као храброст говори“.

Прота Андрија почиње свој Ратни дневник објавом мобилизације 28. јула /15. јула 2014. године. Као војни свештеник, прота је свој дневник водио до 13. септембра/31. августа 1915. године. Немам информацију да ли је и после овог периода до капитулације Краљевине Црне Горе 21. јануара 1916. године, прота Андрија бележио борбена дејства свог Шекуларско-трепачког батаљона под командом капетана Мила Кењића, углавном свој Ратни дневник завршава Листом губита­ка 1914. године. Рукопис Ратног дневника је дат у оригиналном препису, интегрално у правописном облику без језичких интер­венција, како је написан. Нису вршене битније интерпункциј­ске измене, правописна прилагођавања. Ратни дневник је дат без значанијих исправки, по редоследу како га је прота Андри­ја писао. Садржај је дат према годинама и датумима означе­ним у рукопису, остављајући у тексту и правописне грешке и дијалектолошке разлике и начин писмене комуникације, која се користила у то време. Моја жеља је била да не припремим критичко издање рукописа Ратног дневника, него да га оста­вим у што изворнијем облику. У тумачењу записа у протином Ратном дневнику писаног у предаху ратних дејстава, по неки пут нечитких речи и скраћеница, користио сам податке из два драгоцена извора, прво књигу „Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године“ од др Миомира Дашића, из поглавља „Шекуларци (и Ровчани) у Првом свјетском рату (1914-1918)“ и књигу „Шекулар и Шекуларци у новије доба“ од Голуба Бракочевића. За објашњење неких догађаја и личности које је прота Андрија поменуо у свом Ратном дневнику помоћ сам потражио у исто тако драгоценом извору, књизи „Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа (Ратни дневник Мила С. Кењића 1912–1916)“ коју су приредили Благоје Шарић и Горан Киковић.

Објавом мобилизације чете Шекуларско-трепачког батаљона (Прва чета – Трепачка, Друга чета – Ријечка, Трећа чета – Мезгаљска, Четврта чета – Трешњевачка, Пета чета – Орашка и Шеста чета – Радмужичка) су се окупиле на зборна места од 30/17. јула до 01. августа/19. јула 1914. године и истог дана су упућене у Дечане у Метохију. Горњовасојевићка и Доњовасојевићка бригада са батаљонима регрута из Ђаковице чиниле су Старосрбијански одред под командом бригадира Радомира Вешовића. Задатак овог одреда био је да одржава ред и мир у Метохији и обезбеди границу према Албанији. Шекуларско-трепачки батаљон се из Дечана преместио у село Јуник, ближе граници са Албанијом где је остао у периоду од 7. августа/25. јула до 19/6. августа, када је по наређењу Врхов­не команде црногорске војске одмарширао за Пљевља преко Пећи – Жљеба – Рожаја – Биоча – Бијелог Поља – Лисе (код Бродарева). У Пљевља су су приспели 23/10. августа, где је зајед­но са Андријевичким и Краљским батаљоном укључен у састав Санџачке дивизије да би се супроставио офанзиви аустријске војске са циљем да буде претходница у наступању према Пљевљима, Метаљци, Чајничу и Горажду. У противофанзиви Санџачке дивизије, која је потисла аустријску војску из пљевљског краја ка Дрини. Шекуларско-трепачки батаљон је испољио велику храброст и дао значајан допринос гоњењу непријатеља преко Дрине. У гоњењу непријатеља нарочито се истакла комбинована чета потпоручника Радосава Дашића, наступајући долином реке Праче према Рогатици. Требачко- шекуларски батаљон се задржао у долини реке Праче до 18/5 септембра, а затим освојио Челопек и водио жестоке борбе на Вихри, Млађу и Гласинцу. Батаљон је држао положаје на Млађу, заузео Бандово брдо и Кречни вис. У овим одсудним бојевима на Гласинцу и Градини, батаљон је имао велике губитке у људству.

Шекуларско-трепачки батаљон је све време био изложен нападима аустријске војске, снажан удар је уследио 8. окто­бар/25. септембра када су положаје на којима је био батаљон гађали аустријски топови. Једна чета овог батаљона је у противјуришу повратила Бандово брдо, међутим врло брзо је уследио противнапад аустријске војске, када су Шекуларцима притекле у помоћ две чете Краљског батаљона. На овим положајима у жестоким окршајима Шекуларско-требачки батаљон је имао велике губитке и после потискивања са Бандовог брда 10. октобра/27. септембра. После почетног потискивања непријатеља, отпочела је борба на целом фронту 13/8. октобра, те је због надмоћи непријатељских топова батаљон одступио са Гласинца, Јабуке, Праче и стигао у Горажде 23/10. октобра преко моста, на десну обалу Дрине. Шекуларско-трепачки батаљон је добио наређење да запоседне положаје Јабуке, Међуречја и Устрипаче, које су до тада држале јединице српске војске.Од средине новембра 1914. године батаљон је преко Међуречја, Сућанске реке, Руда и Увца водио жестоке борбе са аустријском војском, да би почетком децембра заузео положаје код Међеђе, на левој обали Дрине, где је остао до марта 1915. године. Прота Андрија је био одређен, наређењем команданта Лимске дивизије бригадира Матановића, да врши верску службу као војни свештеник при цркви у Рудом, где је боравио до априла 1915. године. У Рудом је, поред дужности војног свештеника, вршио и дужност парохијског свештеника обилазећи села која су била под парохијом рудачком где је служио свете литургије и вршио остале црквене обреде (крштења, опела, венчања), исповедао је и причешћивао народ, војнике, рањенике и болесне у болницама и по кућама. Показао је изузетну храброст када је завладала епидемија пегавог тифуса, није се уплашио од те заразне болести, него је и болесне исповедао, причешћивао и сахрањивао. Због храбрости, разборитости и савесног обављања своје службе војног свештеника, прота Андрија је био вољен и поштован од својих сабораца, војника и грађана.

Прота Андрија је остао у Рудом и околним местима до после Васкрса, до средине априла 1915. године. У то време Шекуларско-трепачким батаљоном командовао је поручник Драгиша Марјановић, командир Трешњевачке чете, јер је капетан Мило Кењић вршио дужност команданта Дечанске бригаде због болести мајора Радована Радовића. Дана 23/10. априла 1915. године почело је пребацивање чета Шекуларско- трепачког батаљона, на десну страну Дрине, низ село Батово на Међуречје. Батаљон је био у резерви у селу Батову до краја јула 1915. године и у овом периоду од априла до краја јула 1915. године није било борбених дејстава, да је чак и један део војни­ка добио отпуст кућама ради косидбе. Прота Андрија је у овом периоду обављао свештеничку службу у Заборку и околним местима.

Прота Андрија завршава свој Ратни дневник са 13. септембром/31. августом 1915. године. Од свог покојног оца Момира Владетиног наследио сам овај Ратни дневник проте Андрије и немам информације о томе да ли је прота писао наставак свог Ратног дневника до капитулације црногорске војске јануара 1916. године. Као додатак овом Ратном дневнику имамо Листу губитака у четама Шекуларско-трепачког батаљона, погинулих и рањених војника, у 1914. години. У појашњењу ове листе са пуним поштовањем према погинулим и рањеним борцима користио сам књигу Голуба Бракочевића „Шекулар и Шекуларци у новије доба“, оне одељке књиге у ко­јима се говори о саставу чета Шекуларско-трепачког батаљона, као и о губицима у људству у току Првог балканског рата и Првог светског рата. У наведеној књизи нашао сам потпуне податке о свим поменутим борцима, у којој су чети били и који чин су имали, као и о датумима и местима њихове погибије или рањавања, јер је у Ратном дневнику прота Андрија често запи­сивао само почетно слово имена поменутих бораца, каткад без чина и припадности чети, као и места погибије или рањавања.

Из књиге „Хроника Шекулара“ проте Андрије Поповића, из поглавља „Европски рат“, као и из књиге „Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године“ др Миомира Дашића, из поглавља „Шекуларци (и Ровчани) у Првом свјетском рату (1914-1918)“ сазнајемо да је после 13. септембра/31. августа уследила одступница због јаке офанзиве аустријске војске. Санџачка војска задржавала је наступање непријатеља са Дрине и омогућила повлачење српске војске, а Шекуларско- трепачки батаљон је имао заштитничку улогу у одступању Санџачке војске са Дрине која се повлачила. Поменути батаљон се октобра 1915. године вратио у своју матичну, Васојевићку бригаду (заједно са Краљским и Андријевачким батаљоном) и у новембру је добио наређење, да у саставу новоформираног Косовског одреда, заузме положаје код Рожаја где је дошло до побуне Арнаута која је претила да угрози одступницу српске војске. Због погоршања ситуације у вези са одступањем српске војске из Метохије, формиран је Чакорски одред (у чијем је саставу био Шекуларско-трепачки батаљон) чији је био задатак да заустави продор непријатељских, аустријских и арбанашких снага од Пећи према Чакору и Мокри. Половином децембра 1915 године Чакорски одред је водио у Ругови оштре борбе са Арнаутима и покушавао да заустави продор непријатеља према Беранама и Андријевици. До јануара 1916. године Чакорски одред је заједно са Васојевићким одредом успешно је штитио одступницу при повлачењу српске војске. После пада Берана, које је заузела аустроугарска војска, због приближавања непријатеља селима у области Васојевића и Шекулара дошло је до осипања бораца из појединих чета Чакорског и Васојевићког одреда. До дезертирања је дошло због продора аустријске војске према Андријевици, јер су војници Марсенићке, Трепачке и Трешњевачке чете отишли да склањају своје породице. Шекуларске чете су и даље пружале отпор и успоравале су напредовање аустроугарских и арнаутских чета из правца Ругове. Услед јаке непријатељске офанзиве, шекуларске чете су се повукле на положаје у Шекулару, изнад села Рмуша – Радмужевића и одатле пружале жилав отпор непријатељским снагама, одбили њихов напад и натерале су непријатеља да се повуче у Беране. Шекуларско-трепачки батаљон је добио наређење да се са својих положаја упути ка Андријевици и Подгорици да би заштитио одступницу црногорској војци. У току извршавања ове наредбе, како наводи прота Андрија у „Хроници Шекулара“, „дана 18/05. јануара 1916. године из Вр­ховне команде је стигло наређење да је одступница прекинута и да је црногорска војска капитулирала и да је аустријска војска ушла на Цетиње и Подгорицу.“

По капитулацији Црне Горе и расформирања чета Шекуларско-трепачког батаљона, како је прота Андрија навео у својој „Хроници“ да је „Шекуларцима и Величанима остављено оружје пошто се ови налазе до границе турске и са њима од вазда закрвљени, да се бране од напада и насиља руговског и других турских племена, док Шваба постави ред.“ После убиства аустријског официра почетком јуна 1916. године од стране Радомира Вешовића, бригадира Горњовасојевићке бригаде, око 3. јула/20. јуна 1916. године ухапшени су од стране окупационих војних власти капетан Мило Кењић и сви официри, прота Андрија, Ото Рмуш, председник шекуларске општине и велики број виђенијих Шекулараца. Прота Андрија је на веома брута­лан начин ухапшен и спроведен у сабирни логор, тако што су га аустријски војници ухватили у кући Гавра Спалевића током верског обреда и без права да се поздрави са својим најближима и узме најпотребније ствари спровели у сабирни центар.

Аустријска војна власт је натерала све ухапшене да 13 дана пешаче преко Црне Горе, гладне, жедне и без одмора до Котора, спровела их на брод, а потом до злогласних логора. Већина ухапшених су интернирани у логоре Нађмеђер и Болдагосон у Мађарској, а неки су интернирани у Нажижер и Ашах. Прота Андрија је са великом групом Шекулараца интерниран у логор Нађмеђер, у Мађарску, у коме остаје до почетка 1917. године. Прота Андрија је у логору показао, како сам истиче у својој „Хроници“, „најлепше држање, све муке и глад је јуначки сносио, вазда је храбрио војнике, те је њима и омиљен био“. У логору је био задужен за веронауку, вршио верске обреде, најчешће опела својим бројним саборцима који су подлегли тортури, болестима и незапамћеној глади којој су били изложени заточени у логору Нађмеђер. На заузимање митрополита Митрофана Бана да се црногорско свештенство ослободи из војних логора, прота Андрија и пет свештеника пуштени су из логора Нађмеђер и спроведени на Цетиње уочи Нове 1917. године. После повратка у родни Шекулар, прота Андрија је поново ухапшен од стране окупационих власти почетком августа 1918. године заједно са братом Јаковом и одведен у таоце где је једва успео да избегне стрељање од стране Аустријанаца. После погибије брата Јакова кога су аустријске окупационе власти стрељале 25/12. септембра 1918. године као таоца, прота Андрија је отишао је у комите са синовима Данилом и Владетом, синовцима Гавром, Радом, Пантом и Љубомиром где се заједно са знаменитим комитама Милисавом Лекићем, Милуном Поповићем и Новицом Кењићем и осталим комитама борио за ослобођење од аустријске окупације. Овај знаменити Шекуларац, свеште­ник и ратник дочекао је ослобођење свог Шекулара и Црне Горе у комитама и тако осветио свог брата и своје погинуле саборце активно учествујући у слому и протеривању аустријске војске.

Прота Андрија је био одликован за своје заслуге у Првом балканском рату и Европском (Великом) рату следећим одликовањима: *Златном медаљом Обилића за храброст*, *Јубиларном медаљом краља Николе*, *Ратном споменицом Краља Петра од 1914-1918 * и медаљом *Освећено Косово 1912*. *Крстом 1913*, *Југословенском круном V реда*.

О Спасовдану 2024. године

Милош Момиров Поповић, теолог и правник

(Текст под називом „Прота Андрија Поповић као свештеник и ратник“ је извод из књиге протојереја Андрије Поповића „Ратни дневник 1914-1916“ стр. 5-17. који је написао праунук проте Андрије Поповића, теолог, правник и некадашњи професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу Милош Поповић)

Извор: Митрополија црногорско-приморска