Братство православне омладине Светог Василија Острошког из Никшића, организовало је у петак 15. марта у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког, културно-умјетничко вече под називом “Весели се праху Немањића“.
У име Братства православне омладине, публику, која је до посљедњег мјеста испунила салу Парохијског дома у Никшићу, поздравио је Лука Цицмил, предсједник. Он је напоменуо да је рад овог Братства обновљен у септембру 2012. и за шест мјесеци постојања сабрали су око стотину чланова, углавном студената и средњошколаца.
“Креативни дух наше младости подстакао нас је на очување старих српских и православних вриједности, којима су нас, преко наших Светих Отаца и предака, учили наши родитељи и наша Црква. Стога ће се Братство потрудити да оживи дјела великана из рода нашег, а све поводом два значајна јубилеја – 900 година од рођења великог жупана Стефана Немање, Светог Симеона Мироточивог и двјестагодишњице рођења највећег српског пјесника и владике Петра II Петровића Његоша“, нагласио је Цицмил.
Овом приликом могла су се чути пригодна подсјећања на најзначајније детаље из живота Светог Симеона Мироточивог и Његоша. Стефан Немања рођен је 1113. у Рибници код данашње Подгорице. Он је као велики жупан рашки подигао оронуло отачаство и ударио темељ српске државе. Био је одлучан у одбрани Православља, упамћен као градитељ православних богомоља. У Завештању, које је оставио свом сину Растку, односно Светом Сави, поручио нам је како да чувамо своје насљеђе. Поред изградње Студенице, Ђурђевих Ступова, манастира Светог Николе у Кончуљу, цркве Свете Богородице на Бистрици, Богородичиног манастира у Расу и многих других, заједно са Светим Савом, обновио је светогорски манастир Хиландар. Ипак, највеће благо које нам је оставио Свети Симеон јесте Свети Сава, од Бога измољено чедо, које је вјечити владар небеске Србије. Духовни живот Светог Симеона Мироточивог на земљи обиљежава јединствени однос оца и сина, Симеона и Саве, који су се толико приближили духовно да су скоро постали једно и представљају најсличнији овоземаљски примјер оца и сина, Оцу и Сину на небеском Престолу.
На вечери српске родољубиве поезије, пјесме и бесједништва Завештање језика читала је Мила Церовић, а Завештање гробова и костију Јелена Мирковић. Стихове Васка Попе, инспирисане обновом Хиландара, говорила је Љиљана Јелић, Слово утехе Светог Саве упућено Стефану Немањи из пера монаха Теодосија Хиландарца казивала је Ања Милићевић, а пјесму о Светом Сави извеле су Снежана Црногорац, Мила Церовић, Сања Миљанић и Љиљана Јелић.
Петар II Петровић Његош, подсјетили су нас чланови Братства православне омладине Светог Василија Острошког, један од највећих српских пјесника, владар Црне Горе и владика, родио се на Његушима 1813. као други син Тома Маркова Петровића. Дјетињство је провео на Његушима, а Владика Петар I га је узео к себи, као свог синовца 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић. Владика Петар I га је за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827. За учитеља му је довео Симу Милутиновића Сарајлију, који му је предавао историју, књижевност, философију. Послије стричеве смрти 1831. замонашио се и добио име Петар. Врло млад је преузео управу над Црном Гором, а завладичен је 1833. у Санкт Петербургу. Био је вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, подизао је школе, оснивао судове, правио путеве. Још као дјечак почео је да пише пјесме. То су биле кратке пјесме у духу народне поезије, али се у њима већ назирао генијални пјесник. Његош је волио нашу народну поезију, коју је сакупљао и објавио у збирци “Огледало српско“. Током посљедњих седам година написао је своја најзначајнија дјела Лучу микрокозма, Горски вијенац и Лажни цар Шћепан мали. Упокојио се 10. октобра 1851. Његова жеља је била да га сахране на Ловћену. 23. септембра 1925. године краљ Александар Карађорђевић је извршио свечани пренос костију у маузолеј, који је направљен на мјесту старе порушене капеле.
Дјелове бесједе “Косово, најскупља српска реч“ Матије Бећковића, на вечери “Весели се праху Немањића“, говорили су Ратко Кнежевић и Славица Булајић. Стихове Посвете праху оца Србије из Горског вијенца казивао је Дарко Јаничић, војводу Драшка представио је Урош Радовић, а монолог игумана Стефана имао је Александар Вујовић. Одломак из Лажног цара Шћепана малог читале су Николина Бабовић и Јована Миљанић. Говор Његошеве мајке Иване и оца Тома над Његошевим одром интерпретирали су Бојана Радовић, Спасоје Томић и Марко Ковачевић.
Публика је бурним аплаузом поздравила наступe и осталих учесника вечери: Урош Радовић је казивао стихове пјесме “Онам, oнамо“ краља Николе I, Радомир Ђоковић је извео Запис цара Душана, Милица Мркајић се представила пјесмом “Моја отаџбина“, Ивана Вуксановић рецитовала је чувену “Пркосну песму“ Добрице Ерића, Спасоје Томић Говор мајора Гавриловића, Радомир Ђоковић Шантићеву “Ми знамо судбу“, Марко Ковачевић казивао је пјесму “Отаџбина“, док је Маријана Шебек дочарала разговор Богородице и Исуса Христа, а Милош Цицмил извео је композицију “Пукни зоро“. Вече је завршено заједничким пјевањем пјесме “На Газиместану“ у којем су учествовали чланови Братства.
