Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у петак 7. јуна 2013. године, на празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, Свету Архијерејску Литургију у спомен-храму посвећеном овом празнику у Долима у Пиви.

Саслуживало је више свештенослужитеља Епархије будимљанско-никшићке, а током Светог богослужења обављен је помен свих жртава пивског краја, страдалих у Другом свјетском рату. Само у једном дану 7. јуна 1943.године управо у Долима, од стране припадника злогласне “Принц Еуген“ дивизије и усташа-муслимана из гатачког среза и околине Пиве, убијена су 522 житеља овог села. Међу невиним жртвама било је и 107 дјеце, млађе од седам година.

Сабраном народу, потомцима и родбини долских Новомученика и поштоваоцима њихове жртве, који се у знак сјећања на страдање у Долима, традиционално окупљају на овом светом, бесједио је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

“Данас нас је, драга браћо и сестре, сабрала жртва Светог Јована Крститеља у овом светом храму, који је посвећен Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, која је мачем била одсјечена, јер је Свети Јован положио главу своју за Господа Христа, за правду Божију и за истину Божију. Данас је овдје, у пивским Долима пред Богом и пред небом, замирисала жртва Пивских мученика, нарочито оне дјечице која су овдје побијена и која су крв своју помијешала са крвљу Христовом и са крвљу Светог Јована Крститеља. Зато данас када вршимо помен и помињемо сва имена мученика Пивских, ми их, уједно, прослављамо као Свете, њима се молимо и сабирамо око овог светог храма, око спомена Светог Јована Крститеља, а исто тако и око жртве Пивских новомученика које већ неколико година прослављамо и прибрајамо лику светих“.

“Ми смо имали много страдња у нашој историји, навикли смо носити свој крст, али је страшно кад нас наговарају да оставимо свој крст и да заборавимо своју историју, да заборавимо своје жртве. Ко год може то да прихвати нека прихвати ако може, а Црква не може никада, јер Црква његује спомен, његује памћење, а то је дубље гледано Божије памћење. Господ Бог је ове жртве прво уписао у књигу Свог вјечног живота, онда је Дух Свети покренуо овдје сроднике, племенике и све људе добре воље, честите и добре хришћане, те су ову цркву задушницу подигли, ову цркву која је симбол нашег страдања, али и славе нових Пивских мученика“.

“Захваљујемо општини Плужине, предсједнику г.дину Бајагићу, Центру за културу Плужине, који нам увијек дају подршку, предсједнику Одбора за изградњу овог храма, који је лијепо изграђен г. Војину Благојевићу и свим људима који су се укључили око обиљежавања спомена Светих новомученика пивских. Бог да вас благослови, нека је вјечни спомен Пивским мученицима, а вама, браћо и сестре, сваки благослов, благодат, мир и сваки напредак“, рекао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Храмовна слава спомен-цркве у Долима прослављена је благосиљањем славског колача и освештањем жита. Бесједу је одржао проф. др Јован Делић.

“Дола су једно, не и једино, али највеће и најсветије пивско страдално и жртвено мјесто које је данашњим празником и светом службом, поменом наткрилило и у себе обухватило сва друга пивска жртвена и страдална мјеста и све новомученике од Никшића, па до Гацка и Фоче. Дола су наш Чегар, наша Ћеле кула, наш Крагујевац и наше Краљево. Из једне долине вапију душе 107 или 109 дјеце стријељане за неколико минута, заједно са њиховим мајкама и очевима из других двију долина, покошеним митраљеским рафалима, њих укупно 522. То је прво била велика трагедија, језив злочин, тријумф зла, ужасан губитак. За недјељу дана преко хиљаду људи, готово половина данашњег пивског становништва, људи потпуно недужних и невиних, трудних жена и нерођене дјеце, затрвене су цијеле породице, наступила је жалост. Затим су жртве одлазиле у приче, успомене, легенде. Срећом, није наишао заборав. Заборав је гори од смрти, заборав брише све“.

“Страдално мјесто и масовна гробница остали су дуго незаштићени и необиљежени. Најзад држава је ријешила да направи спомен обиљежје и да заштити простор, међутим, имена жртава се нијесу спомињала. Преокрет је настао када су Архијереји Српске Православне Цркве препознали светост овог жртвеног мјеста и када су се редовно почели одржавати помени, прво једном, а онда два пута годишње у сјећању на жртве по имену и презимену. Устројена је спомен књига са именима пострадалих, почео је преображај овог светог мјеста, почело је зријевање жртава и њихово уздизање према светости, почео је духовни раст нас који се око овог светог мјеста окупљамо. Жртвама је потребан жртвеник, олтар, храм, онда је Преосвећени владика Јоаникије покренуо акцију за подизање капеле“, подсјетио је Делић, додајући да од када се Ловћен спустио у Дола ово мјесто је заједно са читавом Пивом постало светилиште. Изградњом капеле и конака свако је био приложник, уградио је себе у ову светињу и духовно порастао.

“Ми смо сви учесници у духовном преображењу пострадалих жртава и себе самих, између нас су се на наше очи, прилозима уздигли почивши Ђорђије Гутовић и неуморни, Богу хвала живи и здрав, Војин Благојевић. Жртва је постала зрела за посвећење, ушла је у поезију, у културу, у памћење, у нашу вјеру, у обред и добила је своје дане. То зовем зрелошћу жртве. Цијело ово поднебесје пјесник Милосав Тешић је видио као велики иконостас са кога се, као у материној скути шарене цурице и дјечаци, они стријељани 7. јуна 1943. док с Бабиног врха линијом ка Љути лобањама свијетле анфаси профили. Ето, зашто сам поменуо Чегар и Ћеле кулу, зато што лобањама светле као и ово наше свето мјесто“.

“Драга браћо Величани, браћо и по крви и по вјери и по страдању и по жртви, хвала вам што смо заједно у молитви, као и у страдању у Пиви, као и у Велики, пострадали се најбоље разумију. Преосвећени Владико Г. Јоаникије, хвала Вам што са својим свештенством, подижете ово страдално мјесто до светилишта, наше мученичке жртве до светитеља, хвала Вам што нас грешне уздижете да будемо достојни светог чина молитве и помена на овом светом страдалном мјесту. Ово што ви преосвећени владико, са свештенством радите зове се незаборав“, истакао је Делић.

Молитвеном сабрању су присуствовали и представници мјеста Велика под Чакором, гдје је од злочиначке руке 28. јула 1944. године, на скоро идентичан начин, невино убијено око 600 житеља, углавном нејачи, стараца, жена и дјеце. У име присутних Величана, са којима се Пивљани осјећају као браћа по страдању, обратили су се књижевник Тодор Живаљевић Велички и предсједник Удружења Величана новинар Гојко Кнежевић.

“Помен на невине жртве Пиве, овдје у Долима, буди сјећање и на жртве Величке трагедије, јер су по много чему равне античкој – Стријељање у Долима и Покољ у Велици 28. јула 1944. године, с обзиром на број становника ових подручја, најтежи су злочини у Другом свјетском рату у Црној Гори и на просторима бивше Југославије“.

“Тог 28. јула 1944. године фашисти 14. Пука Седме СС дивизије “Принц Еуген“ и 21. брдске “Скендербег 21. СС дивизије, балисти и вулнетари за само два сата су звјерски убили око 450 нејачи из 360 домова Велике и још три стотине немоћних житеља у Горњој Ржаници, Мурини и другим селима до Андријевице. Крвожедници су се такмичили у свирепости над недужном дјецом, женама и старцима. Унесрећене су све затечене породице, многе и затрте“.

“Величко стратиште је, уважени скупе, и од Јадовна јадновније не само по количини помраченог људског ума, него и по „скриваној страници историје“ која за толико деценија не гану ни старе, ни нове историчаре. Људски жалимо због свих невиних жртава, било гдје да су пале, па и у најновијим ратовима, за које с највиших мјеста, свакако с разлогом, стигоше извињења и покајања, али боли и што за седам деценија нико не окаја злочине есесоваца у Велици и Долима“, поручио је Кнежевић.

Домаћин храмовне славе био је Миленко Ћаласан, а за наредну годину се пријавио Милић Кецојевић. Одржан је пригодан културно-умјетнички програм, који организују Центар за културу Плужине и Манастир Пива.