Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Беране, организовале су у недјељу 26. фебруара, на празник Светог Симеона Мироточивог, а у његову славу и част, традиционалну духовну Светосимеоновску академију, која је одржана у великој сали беранског Центра за културу.

Академију је, честитајући празник и срећан почетак васкршњег поста, пригодним словом благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Осврћући се на биографију Симеона Немање, знамените личности у историји српског народа и Српске православне цркве, који је био велики државник, културни посленик и објединитељ српскога народа и племена, Преосвећени Владика је нагласио дјела овог великог угодника Божијег, која је, за добробит државе и народа, Свети Симеон Мироточиви чинио на темељу вјере православне.

“У донекле нам познатој биографији Светог Симеона каже се да је рођен на Рибници у Подгорици, као дијете примио је латинско крштење, а у зрелом добу се опредијелио за православну вјеру, па је, по свој прилици, био миропомазан или наново крштен, није најјасније из житија, сачуваног у цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу. Тим чином он је направио велики преокрет у нашем народу који се, до тада, колебао између паганства и хришћанства, а преовлађивало је, углавном хришћанство. Било је, дакле, због несрећнога раскола, међу Србима и Јужним Словенима и католика, а Свети Симеон се, као истински побожан и богочежњив човјек, опредијелио за православље“, казао је Епископ Јоаникије, истичући да је то његово опредјељење било толико темељно да оно собом носи важност опредјељења Светог кнеза Лазара за Царство Небеско.

Несталним и нестабилним српским државицама, које су до тада постојале, темељ је уградио управо Свети Симеон. Он је, према ријечима Преосвећеног Владике, тврди, поуздани камен темељац српске државности, који је државу српског народа утемељио на вјери православној.

“Он је, ваистину, свети ктитор, јер је најприје саградио храм своје душе. Трудећи се на државном послу, Свети Симеон је подвиге, које је чинио за добро свог народа, увијек оплемењивао молитвом, покајањем. Све је дјелао на Славу Божију и сваки успјех овјенчавао благодарношћу Господу, Који му је дао снаге да чини тако далекосежно значајна дјела. Зато светиње које је подигао, а као ктитора га прослављају Ђурђеви Ступови у Расу, манастири Светог Николе и Свете Богородице у Топлици, гдје се замонашила Његова супруга Света Ана, манастир Студеница у којој је његова гробна црква и манастир Хиландар, чији је ктитор са синовима Стефаном Првовјенчаним и Светим Савом, блистају непролазним сјајем, славом и величином и данас.“

“А сијају не само светиње које је он подигао него и оне чији су ктитори његови синови, његови потомци. Те светиње су азбука, којима је исписана наша лична карта по којој нас свијет препознаје и уписује међу културне и просвећене народе Европе и свијета. У својим поодмаклим годинама, када је обично човјеку највише стало до положаја, до власти и части, јер многи мисле да тако продужавају себи живот, Свети Симеон је оставио земаљске угодности, власт, част, славу, земаљска преимућства и посљедње године живота провео у најстрожем испосништву, најдубљем покајању и најплеменитијој молитви за шта га је Господ, за његова добра дјела, а, нарочито, за вјеру, молитву, богоугађање, жртву и љубав према свом народу и Светој Цркви, овјенчао вијенцем непролазне славе и мироточењем његових Светих Моштију“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Бесједу у част родоначелника лозе Немањића одржао је књижевник Тодор Живаљевић – Велички.

“Чини се да наш народ у овом времену бешчашћа и раздуховљености, не само што није одао дужно признање Симеону Мироточивом и његовом сину Светом Сави, двојици српских патријараха, великих и снажних народних трибуна, Светаца који су земљом ходили и Божју правду међ’ људима дијелили, него су се од њих неправедно удаљили, ако не и отуђили. Уистину, свјесни смо чињенице да су наступила “нова времена,… нови закони, нови морали” у којима се човјек данашњице много измијенио, када се сваке деценије, а можда и сваке године, понешто темељно измијени у његовом животу. Убрзано живљење и психологија потрошачког друштва, поткопале су, на жалост, човјекове духовне темеље, одвевши га у другу крајност да религиозно опусти, духовно се уруши и отуђи, морално се посувративши и потонувши у глиб садашњице“, напоменуо је Живаљевић.

Зато нам је, наставио је наш књижевник, потребно да се вратимо Извору, како се не би изгубили у успостављању нових, непровјерених вриједности, како не би заборавили сопствену вертикалу, како бисмо били свјесни да је код нас “све, из ничега започело прегалачким дјелом светоотачке лозе Немањића, када се Гласовити Велики жупан Немања дрзнуо да сабира и просвјећује несабрани српски народ, под Укровље једне Државе и Цркве“.

“Да не заборавимо на јединствено Свету мисију, одбјеглог Младића који ће заноћити у имену Растко, да би објутрио именом Саве Освећеног. Да не заборавимо на тако јединствен чин, када ће на Очев угаони камен укровити Рашкој земљи црквено признање и позвање под Светом руком Никејског саборног патријарха. Саборни Отац се на Саборног Светог Сина, а Син на Оца наслонио. И, заиста, јединствено у европском средњовјековљу, Отац и Син, заједно ће темељити вертикалу наше државности и духовности, у јединствену “Кућу на Друму”, у којој смо се, упркос, Истоку и Западу, Божијим промислом пронашли и обдржали.“

“И, умјесто, понављам, да се окренемо духовном и моралном начелу светости, које је ушло у живот нашег народа кроз најсвјетлије примјере наших Светих Отаца, ми се клањамо идолима такозване савремене цивилизације. Као да нећемо да знамо да нам душа није света, ако не зрачи светом добротом, да нисмо свети, ако другима не дајемо дио наше светости, да није света рука која не даје од срца, и давањем благосиља, да нису свете ноге, ако на добар и свети пут не воде, да нам светост не буде истинска потреба духа, ако то није из нас самих“, истакао је Живаљевић.

Он је поручио да свето не тражимо у бесветом и профаном, него у “узвишеном идеалу светости”, у светим дјелима Светих људи, који нам, као свијећа и путоказ, могу послужити у овим отуђеним, последњим временима.

“Не заборавимо да су Свеци наши светим ногама ову свету земљу нашу опходили и посветили је Тропрстећи је. Увезали нас под окриље Божијег Сина. Ријеч је, дакле, о јединственом феномену светости као незамјенљивом достигнућу хришћанства, које је, чини се, посебан вид добило под кровом наше Цркве, која се кроз живот и дјело њених утемељивача, удостојила и подигла до највиших примјера.“

“Посматрајући, са дистанце од осам вјекова, светоотачко дјело Светог Оца Симеона Мироточивог и његовог сина Светог Саве, све више добија на вриједности, док лутамо кроз ововремену тмицу и невидјелицу. Њихов Свети чин свијетли, подсјећајући нас на вријеме, када обневидјелу и духовно запуштену земљу учинише да прогледа и удостоји се мирских и светоотачких закона. Да човјек ништа није, ако није пројекција Духа Божијег, ако у себи не понесе Изворне Истине, због којих и од којих постоји овај свијет. Обавезнији смо сада, но икад прије, да се вратимо њиховом дјелу које није случајно, ни тренутно, јер да је једно или друго, не би овако далеко засвијетлило кроз вјекове. Нека нас ово свечано сабориште, у сваком од нас, просвијетли духом њихове Светости и учини нас, бар вечерас, бољим, међу људима“, закључио је на крају бесједе Тодор Живаљевић-Велички.

У програму Светосимеоновске духовне академије учествовали су: црквени хор “Свете мати Анастасије“ из Берана, народни гуслар Слободан Фемић, изворна пјевачка група “Ђурђеви Ступови“, КУД “Коло“, вокални солисти Јелена Стешевић и Јелена Ристић.