На Жабљаку је у понедјељак, 30. јануара, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и жабљачке Црквене општине, одржана Светосавска духовна академија. Светковином у граду под Дурмитором завршене су светосавске свечаности у Епархији будимљанско-никшићкој.

Честитајући празник Првог Архиепископа и просветиетља Српског Светог Саве окупљеном народу и гостима сабрања, међу којима и амабасадору Украјине у Црној Гори г-ђи Оксани Сљусаренко, светковину је благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. У свом обраћању Преосвећени Владика је подсјетио да је краљ Никола Петровић, господар Црне Горе прије стотину година написао ону познату пјесму о Светом Сави, која се, може, такође, пјевати као химна. Пјесма је била намијењена дјеци и школској омладини, јер се Свети Сава у Црној Гори славио као школска слава, не само у господарево доба, него и раније, од времена кнеза Данила Петровића.

“Да ли су ова двојица знаменитих Петровића, који су имали дубоко памћење, а ни мудрости им није мањкало, били изманипулисани? Да нијесу и они, као што неки говоре, однекуд увозили култ Светог Саве у Црну Гору, као што то причају људи који су код памети без памети, а код очију без вида. Треба видјети и треба разумјети, а онај ко то умије нека пође од манастира Савине и Бање рисанске, манастира Прасквице и Градишта са Приморја, па преко Косијерева, знамените Пиве и прекрасне Тројице пљеваљске до Милешеве, Ђурђевих Ступова, цркве Светог Петра и манастира Никољца у Бијелом Пољу, до мученице цркве Брезојевице у Плаву и знамените лавре манастира Мораче, и до сваке светиње којих има у свим крајевима Црне Горе од времена првих Немањића, па до Балшића, Црнојевића и све до Петровића.“

“Свуда ћете наћи макар икону, фреску или неку књигу, која, несумњиво, свједочи дубоку светосавску традицију у Црној Гори. А ако томе још додамо и крсне славе, јер многе породице славе Светог Саву као Косовчићи у Дробњаку, многи топоними, брда, стране, ријеке, извори и висови посвећени су Светом Сави. Зато, мало размислимо, драга браћо и сестре, гдје смо данас и ко чува праве, истинске темеље Црне Горе, о којима је и те како водио рачуна и свијетли књаз, а ко их, у ово наше вријеме, и за чији интерес, покушава, да разметне“, поручио је пред бројним Жабљачанима Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

Светосавску бесједу одржао је књижевник Влајко Ћулафић, уредник часописа “Свевиђе“.

“Почаствован сам да и ја додам коју ријеч “најдужој причи коју прича српски народ“, причи која највише казивача има управо у ове дане, када саборно славимо спомен на најхристоликијег Србина, спомен на Онога по коме се српска историја дијели на ону прије и ову послије њега, као што се и историја рода људског дијели на ону прије и ову послије Христа, када славимо спомен на “најлепше српско дете“ и „најбогатијег просјака у српској историји“, како је најмлађег сина Стефана Немање, принца Растка, потоњег Равноапостолног Саву Српског, назвао Свети Јустин Ћелијски“, казао је Ћулафић.

Та прича се, наставио је он, због значаја Онога о коме причамо, због Његовог дјела, коме нема равна међу дјелима осталих Срба у цјелокупној нашој историји, и по коме се све што је истински српско назива светосавско, битно разликује од других, свакодневних, прије свега наших, прича.

“Прича о Светоме Сави, и спомен на Њега, морали би нам бити жестока опомена да нас удаљавају од наше суштине, да нам видике замагљују и да нас, пропагандом, олакоумљавају и надјачавају не би ли нас одбили од Савиних стопа и сплели у кучине новога свјетскога поретка. И као што су, вјековима, легенде о Светоме Сави, настајале и преношене с кољена на кољено поред српских огњишта, давале топлину каква се из других скаски не може осјетити, тако је, при овој другој неупоредиво тежој и опаснијој студи, која нам долази од општег духа доба у коме смо и која нас изнутра леди, подсјећање на Светога Саву онај благотворни пламен којим се можемо огријати и по његовом сјају препознати пут који нам је Свети назначио и одредио, и вратити му се са странпутица којима су нас запутили.“

“С правом се Савино бјекство ставља увијек на почетак приче о њему. Јер, управо у одрицању од моћи и богатства властелинског, који су му већ били удијељени, и јесте “тајна бесмртника“. На то ваља указати, посебно данас, када је широм земљинога шара, те и међу нама, незајажљива глад за богатством и влашћу, за силом и раскоши. Ваља, зато што нема величанственијег примјера и непобитнијег доказа него што је Свети Сава, да се до највећег блага долази живећи по Христу и Јеванђељу.“

У легендама о Светом Сави, запажа књижевник Влајко Ћулафић, често се о њему говори као о просјаку, како се, понекад, и представљао на својим путовањима по српској, и другим, земљама. Сава је, по личном материјалном имању, то и био и остао и онда када су га отац, браћа и синовци помагали при градњи храмова Божјих и када су га примали цареви и краљеви у својим палатама.

“Али, какав је, и зарад чега, Свети Сава био просјак? Јединствен и непоновљив просјак, који је стицао само за добро свога народа и државе, просјак који је стекао и оставио нам више богатства него сви српски богаташи од његовога до нашега доба. Поновићу ријечи Светога Оца Јустина – “најбогатији просјак у српској историји“. Прво богатство које је стекао, стекао је у Господу. Подвижништвом којим је задивио православну васељену, постом и молитвом, образовањем, тјелесном и духовном чистотом, стекао је велику милост Господњу и благодатну моћ пред којом су се и природне силе повлачиле, а људска нарав и земаљске појаве преображавале.“

“Око те милости и моћи, тих стожера, стицало се, и до данас се стиче, несамјерљиво благо Светога Саве, од онога жезла Саве Освећеног које му је у јерусалимском храму само дошло у руку, па све до овог сабрања духовне дјеце његове у подножју Дурмитора, гдје су и Савин кук, и Савин лакат, и Савина вода, и Савине стране. Све јеванђељско што се у српском народу догађа и сабира већ осам вјекова, све је то богатство Светога Саве, просјака који је био и остао највећи дародавац у српској историји“, поручио је, између осталог, у својој светосавској бесједи Влајко Ћулафић.

У програму Светосавске свечаности, која је одржана у препуној сали Центра за културу на Жабљаку, учествовао је хор Богословије Светог Петра Цетињског, КУД са Жабљака, потом гуслари, дјеца полазници вјеронауке и ученици жабљачке гимназије.

Академијом на Жабљаку завршиле су се овогодишње Светосавске свечаности у Епархији будимљанско-никшићкој.