Свечана академија посвећена Светом Сави у Беранама одржана је у сриједу 25. јануара у сали Центра за културу.
Светковини, коју традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка и беранска Црквена општина, присуствовали су бројни грађани Берана, међу којима и г. Вука Голубовић, предсједник ове општине са сарадницима, свештенство, монаштво наше Епархије и гости свечаности.
Сабрање у спомен и славу Првог Архиепископа Српског благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Светосавску бесједу одржао је протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета у Београду. Он је казао да надахнутост српског народа „вечно живим Савиним делом и ликом“ траје више од седам вјекова. Седам стотина и седамдесет шест година, Срби, према ријечима протојереја-ставрофора Вукашиновића, говоре и пишу о Светом Сави, пјевају пјесме о њему, поју му химне, сликају га, изучавају његов живот и мисао, посвећују му храмове, улице, школе, библиотеке, дјецу и монахе називају његовим именом, једном речју, живе са њим.
“Сасвим је природно питање, које се увек и изнова поставља пред сваку нову генерацију, пред сваког новог писца, песника или беседника: Шта ново може да се каже о Светом Сави што до тада није речено? и: Зашто, уопште, додавати књигу књигама, песму песмама, беседу беседама? Ово питање, другачије постављено, може да гласи: У чему је та вечна новина, вечна животност Савиног дела и лика, та неугасива фасцинантност његове личности, неизразива виталност његовог учења, који покрећу умове и срца, пера и кичице да неуморно приносе Светом Оцу најбоље, најлепше и најдраже што наш народ има“, истакао је протојереј-ставрофор Вукашиновић.
Он сматра да се о Светом Сави мисли и пише из перспективе конкретне проблемске стварности у којој се налази његов народ. Сави се, како је казао отац Владимир, приносе странпутице и недоумице народа, и изазови који се пред њим постављају, те изнова рађају и појављују.
“Духовни Отац наше нације, истовремено васељенски светитељ, у сваком времену и сваком тренутку има шта да нам каже, чиме да нас научи. То поготову важи данас у овом за наш народ тешком времену, подједнако сложеном и осетљивом и у отаџбини и ван данашњих граница наше земље. Једно од најважнијих, суштински битних питања које треба размотрити у светлу светосавске концепције света и живота јесте питање односа српске интелигенције и Српске православне цркве“, назначио је протојереј-ставрофор Вукашиновић.
Тај однос, сматра он, подразумијева разлику између интелигенције која припада Цркви, која вјерује и живи у складу са оним што Црква свједочи и оне интелигенције која то не чини и није дио Цркве.
“Хришћанска интелигенција у нашој Српској Православној Цркви заузима место које јој природно припада уз остале чланове народа Божијег. Иако је по дару који је одликује, позвана на специфичне службе и улогу унутар тела Цркве, она не може да претендује ни на какав посебан привилегован положај у црквеном организму. Саборна природа Цркве се, између осталог, изражава кроз надилажење свих историјских подвојености и социјалних раздвајања и раслојавања, па чак и оних који проистичу из образовања и интелектуалних способности. Сви окупљени око Чаше живота стоје пред лицем Самога Бога изједначени једном вером, једним крштењем, једном праксом и молитвом.“
Говорећи о лаичкој интелигенцији, која постоји у Цркви протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић је оцијенио да се она понекад сусреће са једном врстом клирикализма који је успио да продре у свијест и праксу неких наших савременика.
“Клирикализам јесте специфична институционална болест. Као што у свакој институцији, сваком покрету и групацији постоје карактеристичне организационе и функционалне болести, тако оне, на том плану, могу да постоје и у Цркви. Пред тим феноменом, који изнутра нагриза њено биће, Црква не стоји немо и незаинтересовано. Критичка реч, настала из ње саме, реч теологије, проистекла из аутентичног духовног искуства којим се храни црквено богословље, Цркву непрекидно упозорава и позива на преображај и обнову истинског начина постојања и функционисања.“
Духовна и интелектуална полазишта интелигенција која се налази изван Цркве и која према њој заузима различите ставове, нагласио је у свом обраћању отац Владимир Вукашиновић, такође су разнородна.
“Православна Црква данас, све захваћенија процесом идеолошке глобализације, почиње снажније да осећа последицу корените секуларизације и мање-више рафинираног прогона, не више толико хришћана колико хришћанског из сфера свакодневнога живота. Промотери таквога погледа на свет, који не мора бити формално атеистички, најчешће више и није, вулгарни атеизам својих претходника замењен је разним формама духовности новога доба, свим силама се труде да створе свет у коме ће се сви облици црквене организације и хришћанског начина живота наћи на крајњим маргинама друштвених догађања“.
“Критичари цркве, добар део њих, још увек мисле и говоре, крећу се интелектуално, искључиво у оквирима анахроних и цивилизацијски превазиђених интелектуалних модела, карактеристичних за посткомунистичке земље Источне Европе. Таква анахроно идеологизована свест оперише у оквиру много пута поновљених шаблона. Она се исцрпљује у јаловом набрајању и бескрајном комбиновању рецидива отрцаних идеолошких формула. Ту не постоји жеља да се чује друга страна, не постоји интересовање за било који други угао сагледавања проблема, већ само за онај најпоједностављенији, најгори“, бесједио је протојереј-ставрофор Вукашиновић и закључио:
“Показује се да што су такви критичари Цркве удаљенији од стабилних великих и озбиљних институција и рада, а ближи ефемерним, дневним, публицистичким потребама са ставовима и знањима напабирченим из две, три лоше или застареле књиге, њихови су аргументи слабији, анализе површније, а закључци неутемељенији, али је зато острашћеност већа. Они који промовишу критику Цркве као својеврсну алегорију строгости, доброг тумачења мишљења, нетолеранције, свега анахроног и страног на овом свету, његовим вредностима сами постају дубоко анахрони, како у свом методу тако и у својим закључцима. Црква, пак, из свог дубоког унутрашњег осећања за ослушкивање духа времена и његових захтева, осећаја који неизневеравајући живот што пулсира у њеним недрима о том животу говоре на ове начине, одолева таквим искушењима и изнова потврђује своју виталност доказану успјешним многовековним постојањем.“
У програму Светосавске академије у Беранама учествовали су: етно-група “Дукат“, црквени хор “Свете мати Анастасије“, народни гуслар Радојица Бугарин, док је у рециталу, посвећеном Светом Сави наступила група рецитатора и музичара, такође из Берана.
