У Никшићу је у петак, 10. јуна у, организацији Голијског сабора културе, одржана академија под називом “Свети Сава и Светосавље“. О личности и дјелу Првог Архиепископа српског говорили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, академици Владета Јеротић, Милош Благојевић, Јасмина Грковић – Мејџор, те проф. др Богољуб Шијаковић, др Жарко Лековић и др Будимир Алексић.
У уводном слову академије Преосвећени владика Јоаникије је казао да је Свети Сава, васељенски и равноапостолни просветитељ, наставио дјело Свете браће Кирила и Методија у српском народу и отворио до тада непознате духовне потенцијале код наших предака.
“Он нас је увео у заједницу једног Божијег народа, новог Израиља у којем се не потиру Богом дане особености сваког народа, него се сви хришћански народи, као и сваки човјек поименично, препознају по својим даровима, којима обогаћују заједничку духовну ризницу једне Свете Саборне и Апостолске цркве. Свети Сава је, још као светогорски монах, засијао свјетлошћу Божанских врлина и дарова, а као Архиепископ српски, због васељенских размјера његове личности, био је уважен и од Васељенског Патријарха и од византијског цара, од источних патријараха и хришћанских краљева, чак и од египатског султана. Важно је, такође, и то што је он, као Први српски Архиепископ, све енергије своје обожене личности уложио просвјетљујући свој народ свјетлошћу православне вјере“, рекао је Владика Јоаникије и истакао да је Свети Сава душу свог народа оплемењивао православном културом, дајући српском народу православну духовност, која се стваралачки оваплоћује у неколико видова умјетности до данашњег дана. Младој српској држави, према ријечима Преосвећеног владике, Свети Сава је удахнуо душу и духовност кроз утемељену и добро организовану Српску православну Архиепископију, са пуним достојанством једне помјесне православне Цркве, која је од свих била призната и подржана. Успоставио је и правно уредио симфонију између Цркве и државе, која никада није подлегла искушењима.
“Он је учитељ и предводник пута који води у живот и зато Светог Саву можемо слиједити само јеванђељском вјером, која се потврђује животом и добрим дјелима. Њега не можемо слиједити механички, него подвижнички и стваралачки, а он сам у својој личности сјединио је оно најбоље од подвижника и ствараоца. Код Срба је веома развијен култ Светог Саве, кроз који се открива тајна његовог духовног очинства и небеског заступништва. Он се, заиста, настанио у души свог народа и потпуно се поистовјетио с њим. Призивали су га у помоћ сви и свуда, ратник и ратар, мудрац и сељак, удовица и сиротица. Зато није чудо што се он тако свечано прославља, најприје литургијски, а потом као свенародна и школска слава. Срби га славе и народном пјесмом и легендом, његово име носе многи храмови и мјеста, нарочито на подручју Црне Горе, Херцеговине и Старе Рашке. То светосавско предање у српском народу, а посебно у Црној Гори, у овом нашем времену, извор је новог надахнућа и нових стваралачких подвига“, поручио је Његово Преосвештенство.
У научном скупу је учествовао и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије са излагањем “Богословље Светог Саве“. Митрополит је оцијенио да је сва историја наше Цркве, духовности, културе и државности, добрим дијелом, наставак писања биографије Светог Саве све до данас, а која је започета руком његових ученика Доментијана и Теодосија. Он спада у изузетне историјске личности не само српског народа и не само свог времена, већ својим дјелом припада изузетним личностима Европе.
“Оно што је за западно хришћанство био и остао Фрањо Асишки, који је одиграо значајну улогу у духовним промјенама западног хришћанства а игра је до данашњег дана, несумњиво да је за православни исток то био Свети Сава. На то указује и његово житије, везаност и упућеност Светог Саве на Никеју и Цариград, његово духовно рођење и обликовање у Светој Гори, сусрети и везаност за Блиски исток, за Свету земљу, гдје он одлази два пута, крећући на пут одавде, са ових наших простора“, запазио је Његово Високопреосвештенство. Митрополит црногорско-приморски је говорио и о значају Светитеља Саве у обликовању црквеног живота ондашњих словенских народа. Својим дјелом и личношћу он се, према Владикиним ријечима, уградио у духовност, црквеност и богословље свих словенских народа на балканском простору; пресудну улогу имао је у обнови независности некадашње Охридске архиепископије, односно стварању трновске Патријаршије, док је као законоположник утицао на Бугарску, кијевску Русију, а преко руског манастира Светог Пантелејмона успоставио је живе везе између православне Русије и Србије.
“Теодосијево и Доментијаново житије Светог Саве су путокази сагледавања истинске личности Светог Саве. Свети Сава је велика личност али, није увијек на исти начин доживљавана његова личност и његово дјело. Кроз осам вјекова дугу историју постоје, углавном, два приступа Светом Сави и његовом дјелу. Први је сагледавање Светог Саве кроз њега самог, то је тумачење Светог Саве изнутра, кроз поистовјећење са њим, уподобљење њему, као и надахњивање њиме. Други приступ је преобликовање Светог Саве, интерпретација њега и његовог дјела, да кажемо, по својој слици и прилици“, закључио је Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије.
Он је истакао да је и личност Његоша па и других, често обликована по лику оних који о њему говоре и пишу, који га тумаче, и који своју философију и поимање свијета подмећу Пјеснику, тумачећи га кроз себе и кроз своју идеологију.
“Такав случај се догађао и са Светим Савом, што је дефинисао Отац Јустин Поповић. Пишући ново житије Светог Саве и Светог Симеона, на основу оног изворног сагледања личности Светог Саве, сачуваног код Доментијана, Теодосија и њима сличних писаца биографа Светог Саве, Отац Јустин говори, нарочито, о историчарима свог времена, који избацују оно суштинско из личности Светог Саве, оно што је жила куцавица његовог ума и дјела, тумачећи га по свом нахођењу и својим схватањима. То се одражавало и на пјеснике 19. в. и прве половине 20. вијека, па и црквене људе, бесједнике, историчаре и друге који су проучавали личност Светог Саве“.
“На основу тога, и данас има оних који су против личности Светог Саве, који сматрају да је он послан од свог оца Стефана Немање, да би преко њега он успио да створи Цркву, а кроз то обликује српску средњовјековну државу, дакле, његови циљеви су били политичко-национални и државотворни и суштински немају дубље везе са оним што је срж Свете Горе и што је подстакло Светог Саву да крене таквим путем и постане оно што је постао“, нагласио је Његово Високопреосвештенство.
Према Митрополитовим ријечима са Растком Немањићем се догодило оно што се догађа бројним, њему сличним младим људима кроз историју, почевши од Апостола Павла, који се срео са живим Господом, а личности сличних Светом Сави има безброј у историји Цркве и прије њега попут нпр. Антонија Великог пустињака или Бенедикта Нурсијског.
“Свети Сава је савремен по томе што је он кренуо зовом свеукупног свог бића, вапајем за истином, за Богом, за оним крајњим смислом живљења и постојања, и тиме је он, заиста, био револуционар, како га назива Отац Јустин. Он је потпуно разбио оквире омладине свог времена, нарочито, дворске омладине, искочио је из свих калупа и кренуо да тражи Бога, подстакнут сусретом, који је за њега био пресудан, са неким монахом светогорцем Русом. С обзиром на његову доследност и с обзиром на улогу коју је одиграо, то опредјељење постаје временом опредјељење читавог једног народа. Кренуо је тим путем без узмака, па треба читати његова житија, па и ова нова, како бисмо спознали ону његову изворну личност и те унутарње покретачке силе, које су од Растка учиниле онога који је путеводитељ пута који води у живот. Не само да је сам пронашао тај пут живота и истине, него га је Бог својим Божанским даром учинио да буде путеводитељ, руководитељ читавог једног народа, личност Христова, личност Богочовјека Христа“, рекао је Архиепископ цетињски Г. Амфилохије.
Академик Владета Јеротић је изложио рад под називом “Изазов хришћанству у 21. веку – значај Светог Саве данас“ којим је поставио питање да ли би у будућности западно-европске цивилизације и културе, православље могло да одигра неку значајну улогу у освјежавању посустале хришћанске вјере на Западу. Када је ријеч о Србији у будућности, може ли се очекивати драгоцјена помоћ од нашег, сматра Јеротић, највећег светитеља.
“Свети Сава нас и данас позива да преобразимо себе, а онда и свој народ и то, његујући подједнако у себи vita contemplativa и vita activa. Неопаганизму данашњице ваља супротставити паметно и умјерено вођено хришћанство, српско Светосавље. Свети Сава је сматрао да је Црква слободна од свих овосвјетских власти, да не треба да има државничке захтјеве, већ да Црква и држава треба да сарађују по одређеним питањима. Вратимо данас Светог Саву Србији и њеној Цркви, која треба да остане отворена и према Истоку и према Западу, као што је био отворен и Свети Сава“, оцијенио је академик Јеротић и додао:
“Свети Сава треба данас да нас подсети на одговорност према Богу, православљу и православној српској Цркви, према родитељима и браћи, према отаџбини и њеној будућности. Он је данас нарочито потребан српској омладини. За данашњу омладину на Западу (да ли и за нашу, српску?) каже се да је безидејна, равнодушна, незаинтересована, да је материјалистичка, опортунистичка. Изневерени у очекивањима, како од демократских облика владавине и млаке хришћанске Цркве на Западу, разочарани у насилно понашање, у грубо и срамно гоњење своје Српске Цркве од тзв. социјалистичке револуције, и у земљама Источне Европе, као и Србије, млади људи нашли су се у беспућу нихилизма, одајући се пороцима хедонизма. Суштинска потреба човека (и нарочито младог) да тражи Бога, захтева и данас узор који му може вратити веру у живот. Не знам за бољи пример угледања младог човека данас од увек савременог светитеља Саве“, закључио је Владета Јеротић.
Добијање аутокефалности био је само први корак ка учвршћивању православља, па је пред архиепископом Савом, сматра академик Милош Благојевић, стајао веома тежак, сложен и дуготрајан мисионарски рад. За успјешно дјеловање Српске аутокефалне цркве били су неопходни способни кадрови и књиге са црквеним канонима и најважнијим царским законима, што је архиепископ Сава обезбиједио одабиром најспособнијих монаха који су били достојни да постану епископи, а цијелу државну територију подијелио је на 11 епархија. Номоканоном Светог Саве, зборником одабраних царских закона и црквених правила разграничен је однос између државе и цркве као равноправних партнера, које теже истом циљу – ономе што је корисно за народ, државу, цркву и владара.
“Захваљујући учењу Светог Саве и Српске аутокефалне цркве, учвршћено је православље у српском народу, који је на основу тога стекао пуно право да се назове “савршен народ“. Од савршеног до “изабраног народа“ само је један корак. Изгледа да је идеја о савршеном и изабраном народу потекла, по Доментијану, од Светог Саве док је још боравио на Светој Гори. Све се то у суштини касније десило, захваљујући мисионарској дјелатности Светог Саве, који “други Израиљ, Богом подигнут, приведе Господу нов народ“. Са учењем да су Срби стекли право да се назову “изабрани народ“ и “нови Израиљ“, уздигнуто је национално самопоштовање до највиших могућих висина, попримајући истовремено и сакрални карактер“.
“Извођење синова Израиљевих из Египта и предводничка улога пророка Мојсија у кретању према обећаној земљи, а посебно његово првенство у вођењу вјерских и политичких послова, дали су за право Доментијану да великог пророка сматра посебним вођом, којег назива кратко “вожд“. Исту титулу Доментијан је додијелио свом учитељу. Ријеч “вожд“ ријетко се помиње, а приписује се само оним личностима које су са успјехом обавиле велику мисију у корист народа, вјерску, војну, државничку. Из каснијих извора сазнајемо да је за “вожда отачаства“ односно српске земље сматран краљ Душан, а послије његове смрти једино је деспот Стефан Лазаревић називан “вождом српског народа“. Срби су највишим могућим признањем почаствовали вожда Карађорђа. Творевине великих српских средњовјековних војсковођа временом су изблиједјеле, али је дјело првог “вожда отачаства“, Светог Саве, отјелотворено у Српској православној цркви, остало да живи у српском народу за вјечна времена“, поручио је академик Благојевић.
Симпосиону “Свети Сава и Светосавље“ присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије. Он је у свом кратком обраћању нагласио да је Свети Сава је био визионар, паметан и храбар поглавар свог народа. „За храбре и паметне потезе, оцијенио је Преосвећени Владика, потребна је елита, не маса, а нама је сада, као никад, потребна елита, али је ми немамо. И у томе и због тога нам највише фали Свети Сава. Ми као народ немамо визију шта ћемо ако се успостави нова империја, као што је нова империја, на примјер, Европска унија. Свети Сава би, надахнут Духом Светим, имао визију, а ми је немамо. У тој нашој збуњености морамо да се обратимо Светом Сави, а Свети ће сигурно бити са Христом“, казао је владика Григорије.
У раду научног скупа, у послијеподневним часовима, учествовали су: академик Јасмина Грковић – Мејџор, са излагањем “Свети Сава и језик средњовековне писмености“, проф. др Богољуб Шијаковић, чији рад се односио на “Суштину Светосавља и његов суштински значај за нас“, др Жарко Лековић, који се осврнуо на “Светосавску традицију у Херцеговини“, док је др Будимир Алексић анализирао интерпретације Светог Саве код црногорских идеолога. Академију је водио проф. др Жељко Вујадиновић, завршивши академију излагањем о догађају спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, као једном од преломних тренутака у историји српског народа.
