На празник Светог мученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу 20. јула 2013, Свету Архијерејску Литургију, у Ђурђевим Ступовима, катедралном манастиру наше епархије.

Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. У току Литургије бесједио је јереј Никола Гачевић.

„У читању светог Апостола, односно из посланица које је написао Свети Апостол чули смо да је циљ живота човјековог освећење, освећење бића, освећење свог живота, а читање из Светог Јеванђеља нам указује на вјеру, да сваки човјек, а поготово ми хришћани треба да имамо и да непрестано радимо на јачању наше вјере, када за нешто молимо од Бога да молитву узносимо са вјером.

Међутим, питамо се често како то човјек освећује свој живот, освећује своје биће у свакодневном животу. Сваки хришћанин треба да почне свој дан, прије свега, молитвом Богу Господе, благослови овај дан да ми прође у миру љубави и благослову и да ако ми се неки проблем деси да га ријешим онако како треба, благослови Боже и Мајко Божја; да у тишини и миру своје куће, цјелива икону, а потом да оде за својим послом. Како човјек, како хришћанин треба даље да освећује себе, показује своју вјеру и зрачи својом вјером у Бога – тако што ће кад изиђе из своје куће и сретне човјека да му назове добар дан, што ми често у данашње вријеме заборављамо. То добар дан јесте, заправо, наша молитва за другог, ко год да је он, и ако нам не одговори одговориће нам Бог на свој начин. Како, даље, један хришћанин може и треба да освећује свој живот и своје биће, и да исказује своју вјеру у Бога јесте да, ако му се нешто деси у току дана, нека слабост људска или гријех и тим гријехом повриједи другог, јесте да га његова савјест покрене да замоли Бога да му опрости, да му да снаге да каже опрости човјеку коме је наудио својим погрешним поступком и ријечју. Како, даље, би требало да један хришћанин освећује свој живот и изражава, исказује и зрачи својом вјером у живог Бога јесте тако што ће непрестано да испитује свој живот и своја дјела, тако што ће отићи код свештеника да то исповиједи. Не треба да се срами тога. Оно што је најбитније да крај свог дана заврши захвалношћу и благодарењем Богу Боже, слава Ти и хвала за овај дан, какав год да је био, да своје дарове, а то је још један начин кроз који би један хришћанин требао да освећује свој живот и своје биће и да на тај начин изражава и зрачи вјером, да оне дарове са којим га је Бог обдарио, да их умножава, јер Бог ће тада, кад човјек у труду и у зноју, умножава постојеће дарове да му да и друге дарове. И што је најбитније послије шест дана, како је и Бог заповиједио да ради и да се труди, седми дан, недјељу да дође у храм Божји и причести се, да свих шест дана, онако како је живио, све то да принесе Богу и да се обавезно причести, да остави своју недостојност, да више воли Бога од своје недостојности и, обавезно, да се причести Живим Богом. То је круна освећења нашег живота, то је круна којом изражавамо, исказујемо, исповиједамо нашу вјеру у Бога.

Ја вам, као презвитер, слуга олтара Божјег желим од Бога добро здравље и душе и тијела, стрпљења и вјере и љубави, вама и вашим породицама. Свако добро!" закључио је своју бесједу отац Никола.