Свети равноапостолни цар Константин и царица Јелена прослављени у Никшићу
На празник Светих цара Константина и царице Јелене, у понедјељак 3. јуна 2013, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу, служена је Света Литургија.
Богослужењем је началствовао протојереј-ставрофор Драган Крушић уз саслужење ђакона др Николе Маројевића. У литургијском прослављању Светих цара Константина и царице Јелене, чије дјело је од великог значаја за сву васељенску Цркву, учествовао је вјерни народ Никшића.
О значају празника сабрани народ поучио је протојереј-ставрофор Драган Крушић.
“Племенито и узвишено дјело Светог цара Константина и мајке му, царице Јелене данас слави свеколико православље широм овог земаљског шара. Да бисмо боље спознали од какве је вриједности за православне хришћане проглас цара Константина, познат као Милански едикт, којим признаје и потврђује православну вјеру, потребно је да се укратко подсјетимо историјата хришћанске вјере до времена цара Константина. Када се хришћанство појавило и почело ширити по римској империји ондашњи закони нијесу дозвољавали другу вјеру осим многобожачке. Закон је био јасан – ко је исповиједао нову вјеру сматран је за непријатеља државе и цара и над њим су се примјењивали најстрожи казнени закони“.
“Жестина гоњења зависила је од самих царева, а живот хришћана у великој мјери је био угрожен. Међутим, тешко је било тајити вјеру, јер су се хришћани животом и обичајима потпуно разликовали од незнабожаца. Римљани су вољели прославе и често се празновало уз приношење жртви. Ко није учествовао у овим прославама знало се – хришћанин је и морао је живот свој изгубити. Не могу се описати све муке којима су бездушни Римљани подвргавали хришћане. Бацали су их у врелу воду, смолу или креч, пекли их живе на жеравици, везивали за точак и вукли их. Ипак, никаква клетва, ни протест се није чуо од хришћана, већ само молитва и опроштај. Римски затвори, прва три вијека хришћанства, били су препуни ухапшеника, оних који су исповиједали хришћанство“, казао је о. Драган.
Он је истакао да се управо у таквим околностима, пуна три вијека борио сатана са Христом у душама првих хришћана, борио се Крст и мач, све док се мач није скршио о палмову грану, а ломача угасила од проливених суза праведника и крви мученичке.
“На хришћанском небу почело се разведравати, освануо је крај хришћанским патњама једном за свагда. Христос је побиједио и спасио свијет од јарма, а цар Константин са мајком Јеленом, сатро траг бездушницима заувијек. Ни сам цар није још увијек дисао православном душом, али десило се нешто што га је привело и утврдило у хришћанској вјери. Уочи битке са много надмоћнијим царем Максенцијем на небу се појавио знак у облику крста и ријечи: “Овим ћеш знаком побиједити“. Битка се завршила побједом цара Константина и од тада је он примио Христову вјеру и са својом мајком, царицом Јеленом саградио је многе храмове, чак у Јерусалиму и Витлејему“.
“Његов указ, звани Милански едикт из 313, којим проглашава хришћанску вјеру државном, а све остале забрањује, учинио је непроцјењиво дјело за све нас. Од тог момента гоњења су престала, хришћани се више нијесу морали сакривати по катакомбама да се Богу моле, већ су јавно исповиједали вјеру у Свету Тројицу. За неколико година хришћанство се толико раширило да је у сваком мјесту био подигнут храм Божији. Ето шта значи Божанска моћ! Да Христова вјера није била истинита, зар би толики мученици жртвовали своје животе, зар се неки под теретом окова не би одрекли своје вјере да нијесу били убијеђени у Христово Божанство и да ли би се знак Крста јавио цару Константину да Христос није Бог?“, бесједио је свештеник Крушић.
Протојереј-ставрофор Драган Крушић је истакао да је од свих помјесних православних Цркава управо Српска Православна Црква високо почаствована да ове године буде домаћин свехришћанског Сабора, који се одржава у Нишу, мјесту рођења благочестивог цара Константина. Велики јубилеј 1700 година од проглашења знаменитог Миланског едикта обиљежиће се на достојан, литургијски начин.
