У бјелопољском селу Његњево 6. маја је прослављена слава цркве Светог Николаја Жичког.

Литургију су служили протојереј-ставрофор Мираш Богавац и протојереј Дарко Пејић. Послије литургије, одржано је и саборно крштење, након чега је пререзан славски колач. Обраћајући се вјерном народу протојереј Дарко Пејић подсјетио је на велике ријечи “диван је Бог у светима својим”.

“И никада се васкрсли Господ и Христос не прославља, као што се прославља кроз светитеље своје. Први дан по Васкрсу, славили смо великог и дивног Светитеља Побједоносца Великомученика Георгија. Мало их је, који уз име своје носе епитет побједоносац. Он је однио побједу над злом, над гријехом, и данас односи побједу. Ништа мање диван није данашњи Светитељ, коме сте ви, и у чију славу, подигли овај храм дивни и красни. Ставили сте се тако под његово окриље, међутим, браћо и сестре, када се ставимо под окриље светитеља, требамо следовати животом, дјелима, молитвом. Не смије хришћанин да показује лијеност за пост, за молитву, лијеност за долазак у цркву и да очекује да буде напретка. Не смије се хришћанин никада и ни на кога љутити, ако хоће слоге и напретка. Љутња није хришћанска. Љутња нам није од Бога, него од зла и од ђавола. Срди се и љути човјек који нема љубави у срцу своме. А дошли смо у вријеме када једни другима знамо и видимо само замјерке и лоше стране. Не знам какво добро дјело да учини човјек, увијек се нађе онај који ће рећи “ма јесте лијепо је то, и ово, оно”, и онда ископамо и што јесте и што није, само да умањимо добро дјело његово, не због њега, да би смањили његову доброту, него зато што сами немамо довољно доброте да следујемо таквим примјерима. ”

”Тако је често било, браћо и сестре, и са нашим светитељима. Многи од њих су умрли у изгнанству, гоњењу од нас. На крају крајева, или на почетку, и Христа, Сина Божијег, људи су распели. Нису га могли гледати међу њима зато што им је био свијест и савјест какви би у ствари требали да буду. Он им је био огледало у којем се видјела свака њихова мана, сваки њихов гријех, свако њихово зло. Тако је, браћо и сестре, и са дивним и красним владиком Николајем Жичким и Охридским, који је огледало, свијест и савјест српскога народа. Он је, да вас подјсетим, умро у изгнанству, упокојио се далеко, и од свога Лелића, и од своје српске земље, и од свога српског народа. Немојмо да заборавимо да није само диван у химнама, у дјелима које је написао. Он је, такође, и страдалник велики. Када је завршио студије, црква га слала тамо-овамо, постао доктор теологије, црква га је послала у Москву да се оправослави. Па су му онда тражили, иако је завршио два факултета, да заврши гимназију. Једноставно, ко хоће да буде свет и прав, биће гоњен. И то је тако кроз живот. Ми, као народ, све ово што нас сналази, и што нам сваки дан постављају ултиматуме, и туже и упиру прстом у нас. И у ствари, због тога што је наш народ кроз вјекове био свијест и савјест народа на овим просторима. У Јеванђељу, Христос каже ”ви сте свјетлост свијету, ви сте со земљи, ако со обљутави, чиме ће се осолити”? Неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је свиње погазе. Чувајте, браћо и сестре, то зрно соли вјере православне.

”Нека вам Бог молитвама светога владике Николаја Охридског и Жичког, благослови ова села Његњево, Стројтаницу и Олуја, који су се потрудили и саградили овај дивни храм. Нека вам Бог васкрсењем својим и молитвама владике Николаја благослови и новокрштене слуге своје и свима који су примили свету тајну причешћа, ушли у заједницу са Богом, нека буде благословени и на живот вјечни, живи и здрави били, Христос Васкрсе”, закључио је отац Дарко.