Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог свештеномученика Атиногена, у недјељу, 29. јула са свештенством и монаштвом Епархије будимљанско-никшићке, Митрополије црногорско-приморске и Епархије захумско-херцеговачке Свету Архијерејску Литургију у цркви, која се гради на Вучјем долу.

Храмовна слава цркве посвећене Светом Атиногену прослављена је традиционалним црквено-народним сабором, који је окупио житеље најближих херцеговачких и црногорских општина.

Градња храма, који се подиже у славу црногорско-херцеговачких јунака изгинулих у славној бици на Вучјем долу, након освештања темеља 2008. године привремено су били обустављени. Ових дана, са добијањем потребних дозвола од надлежних државних институција, радови су настављени, па је и празновање великог угодника и Светитеља Божијег Атиногена, на чији дан 1876. године се одиграла најславнија битка у историји Црне Горе, протекло у још свечанијем и радоснијем расположењу. Током Литургије вјерном народу бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије:

“Због боја који се збио на овом мјесту Вучји до је ушао у историју, у наше памћење, у поезију, а најбољи начин да се прослави Вучји до и они који су за крст часни и слободу златну живот свој положили је овај који смо изабрали – свенародно, да овдје подигнемо свети храм, дивну и красну задужбину, нашу светињу коју ћемо оставити у завјештање нашем потомству да зна којем народу, којој вјери и којој култури припада. Заслужују вучедолски јунаци, Црногорци и Херцеговци због њихове жртве и спремности да главе своје положе за своју вјеру и за одбрану свог отачаства, да се подигне храм за покој њихових душа. Али, имамо још један разлог. Тог дана су Црногорци и Херцеговци, Срби православне вјере овдје били једне мисли, једног осјећања, једне спремности да се боре и да се ослободе“.

“Имали су велико поуздање у Бога и Светог Василија да ће им помоћи, а побожни краљ Никола, по предању, те ноћи уочи битке није спавао, него се молио Богу. Млади, свијетли књаз Црне Горе, у кога је цијело српство тада полагало наду, када је видио да му је Бог дао побједу, славио је говорећи “Слава ти Боже и Свети Василије Острошки“. Видимо, дакле, каква је вјера, каква храброст, каква слога била код њих, па се надамо да је нешто од тога остало и у нама. Да бисмо то што је племенито, свето и узвишено ојачали, треба сви заједно да се уградимо у ову светињу, да нас Бог благослови. И, ево, хвала Богу, кренуло је лијепо, сложно, без подјела, без ината, широког срца према свима“, рекао је Његово Преосвештенство.

Он је додао да се градњом овог храма, на неки начин, испуњава завјет краља Николе. Тадашњи кнез, према ријечима Владике Јоаникија, предводећи Црногорце и Херцеговце, прославио се на Вучјем долу, те је његова главна ратна заслуга побједа у славној Вучедолској бици, а ступајући у Бањане, он се завјештао Богу да ће на овом мјесту подићи цркву Светог Саве, па је овај храм уједно и храм Светог Саве.

“Желим да вам честитам славу овог светог храма и славу свих вас који се овдје окупљате. Нека Свети мученик Атиноген, који је помогао нашим прецима, укрепљујући њихова срца и мишице, да се храбро супротставе непријатељу, јуначки га побиједе, поразе и потјерају, и нама буде помоћник, да и нас наоружа побожношћу, честитошћу, добротом, љубављу, трпљењем и сваком другом врлином, јер је то оно право духовно оружје, којим ми хришћани војујемо у овом свијету. Хришћани треба да се боре са злом у себи, да немају у свом срцу мржње, осуде или пакости, а нарочито када подижемо свете храмове у славу Богу. Свети храмови и свете службе Божије обједињују и спајају нас овдје на земљи, са анђелима и светитељима на Небу и душама наших предака које су на Небесима. Сабору на овом знаменитом мјесту, који можда није толико видљиво бројан, присуствују наши преци, свети анђели и светитељи Божији и зато је он велики сабор Неба и земље и сваке године биће све бројнији, љепши и свјетлији“, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Бесједу, на благословеној трпези братске љубави, одржао је књижевник Радомир Уљаревић. Он је казао да је Вучји до мјесто на којем смо сви рођени, јер је на том мјесту Црна Гора као држава добила улазницу у Европу и управо то, поручио је Уљаревић, овај народ не би смио да заборави.

“Овдје, на темељном камену, на којем је саграђена модерна Црна Гора, на овом најславнијем биљегу на којем смо као народ икада стајали, на овом преславном мјесту које је, прије нешто више од једног вијека, засијало новом свјетлошћу, овдје данас, каснећи више од једног вијека, молећи Бога, градимо цркву споменицу, уз благослов нашег Владике Јоаникија, за кога се, с разлогом вели, да је украс међу владикама“.

“Ми не знамо као народ да цијенимо свенародну жртву, иначе бисмо подигли “још кад себе“ цркву, подигли бисмо и пантеон, не боговима, већ достојну гробницу божанственим јунацима, нашим дједовима који су овдје погинули, јер им је Бог дао прилику да буду генерација која одиста преусмјерава историју. Људи заборављају, али Бог памти, памти црква која испуњава своју неупоредиву и недокучиву, величанствену мисију, која прославља Бога на земљи, и људе у Господу, која не заборавља толике страдалнике и мученике који су допали заборава код велможа, али зато велможе најчешће допадну заборава код Господа, а буду прослављени они проказани, прогоњени и тако кроз времена“, истакао је Уљаревић.

Пјесник је у својој бесједи подсјетио на вучедолске витезове: Луку Филиповог, Јанка Пилетића, Пека Павловића, Баја Бошковића, Новицу Церовића, Сима Баћовића, Видака Копривицу, Глигора Милићевића, који су, како је казао, зажегли овај свети пламен.

“Вучји до је надахњивао, не само Црногорце већ све народе који су цвиљели под турским јармом. Овдје је пала прва домина која је срушила царевину. Симболички, ова битка има неупоредиво већу важност од самог догађаја на терену. Вучедолска побједа је свјетло које је обасјало и исток и запад, и не зна се ко се више радовао, Запад који су православни хришћани поново одбранили, или Исток на ком су православни хришћани стењали под турским јармом, а сад су угледали свјетло слободе. Овдје је још једном заблистала ратна срећа куће Петровића“.

“Од Вучедолске било је и тежих и дужих битака, у којима је погинуло много више и Црногораца и Турака, али слава Вучедолске побједе је неупоредива баш зато што је ова битка прва одшкринула врата слободе, која су потом широм отварана на другим бојним пољима. У овој бици, у којој су се обезнанили толики школовани генерали, поражена је војна доктрина која је била супериорна, која је од Истанбула направила престоницу свијета. Та доктрина је поражена у овом кршу, у томе је слава црногорског и херцеговачког оружја“, закључио је Радомир Уљаревић.

Храмовска слава прослављена је резањем славског колача и црквено-народним сабором. У пригодном програму учествовали су: КУД “Пива“ из Плужина, КУД “Зора Херцеговине“ из Билеће, женска пјевачка група “Василисе“ из Билеће, мушка пјевачка група “Пива“, народни гуслар Ђоко Копривица, пјесници: Ранко Радовић, Ранко Мићановић, Трипко Драганић, Чедо Ковачевић, Милутин Мићовић, Наод Вуковић и епски пјесник Божо Ђурановић.