У цркви светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу у недјељу, Литургију је служио протојереј Александар Раковић.
О. Александар је указао на јеванђелску причу о злим виноградарима, коју је Господ Исус Христос изрекао бесједећи у храму и обраћајући се првосвештеницима, књижницима и старешинама народним.
Објаснио је да је у причи виноградари нису 'плод доносили у своје вријеме', већ су неке избили, а неке засули камењем а неке прогнали, а када им је на крају посао сина својега, њега су убили.
„ И на крају Христос пита 'шта ће бити са тим злочинцима', пошто су и самог Очевог Сина погубили. И ти исти злочинци, којима је испричао причу, нису пред народом хтјели да никако другачије да се понашају него као праведници. То су били фарисеји и старјешине јеврејског народа, који немајући куд, иако су ријечи њима намијењене, сами себи изричу суд и говоре 'злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград дати другим виноградарима, који ће плод доноднисит у совје вријеме'. Ова прича јесте намијењена јеврејском роду, посебно највећем слоју тог народа, првосвештеницима и старјешинама, али та прича је жива јер је Јеванђеље живо и оно као и вриједност ових светих ријечи трају, и вриједе за сва времена и све вијекове“, казао је о. Александар, додајући да се ова прича ништа мање него на Јевреје односи и на нас, јер смо ми нови Израиљ, нови виноградари, дјелатељи Христовог винограда након одступања Јевреја.
И уопште, овај суд изречен Јеврејима, наставио је он даље бесједу, може да се односи и на нас, ако 'не доносимо плодове у своје вријеме'.
„Можемо и ми бити одстрањени од винограда Његовог, ако слуге Његове не примамо, а било је такво вријеме и и код нас и оно још није прошло. Онога који је гопосдар винограда нећемо да примимо, него би смо их најрадије исто као што су Јевреји пророке, у најбољем случају изрибали а да нам се може, а неки би посленике Господње можда и камењем засули. И то се у најскоријем времену и код нас догађало, та паклена потреба да се противимо онима које нам сам Господ Бог шаље, бесједио је о. Александар.
Он је истакао да Господ своје посленике шаље да нама служе а да ми кроз њих принесемо Богу оно што смо Му дужни а то је покајање.
„А то значи живљење у врилини, врлинским животом односно премјештање и замјена пређашњег греховног живота врлниским, животом каквим Бог, Господар винограда хоће да живимо. Није покајање само исповијест, ни само печење савјести, мада је добро ако и тога има јер је то добар подстрек и нагон за покајање, али ако остане на томе нисмо се покајали. Kајемо се ако гријех оставимо и пођемо путем врлине, правде истине, ако одлучимо да умјесто љубави према овом свијету, вијеку и стварима претпоставимо љубав Христову и почнемо да живимо љубав Божју. То би значило покајање, и кроз тај покајнички живот смо способни једино да Богу приносимо праве и истинске плодове, које Он прима и хоће, и који су Њега достојни. Ако немамо покајања онда не можемо ни имати плодове покајање а то је врлина и правда коју Бог тражи од нас, и зато треба да се кајемо, и због садашњег тренутка у којем непрестано гријешимо, али и због прошлих времена, када смо били много суровији према Гоподару винограда и онима које је он слао. Да се сјетимо колико смо у неким прошлим временима били сурови према тим посленицима, и да сада пројавимо покајање, да се промијенимо, преобразимо, укажемо и покажемо пред посленицима Господњим смирење и скрушеност, јер показујући пред њима смирење, слушајући Његове ријечи слушамо Самога Господа, јер Господ кроз оне које шаље говори и дјела, упућује нам их на спасење. Зато треба да се Богу молимо за смирење, покајање, да се молимо да нас Сам Господ научи да се истински кајемо и окренемо свој живот од гријеха ка врлини и да га саобразимо Јеванђељу Христовом, за шта треба да се трудимо свим силама“, бесједио је он.
