„Дођите сви народи и благословеном се дрвету поклонимо, јер њиме је испуњена вечна правда: јер који је дрветом преварио праоца Адама, сада је крстом преварен, оборен је, пао је и суновраћен, јер је у мукама држао Цареву творевину. Отров змијин је крвљу Божијом умивен, осудом Праведника је клетва разорена, када је неправедним судом Праведник осуђен. Дрветом крста је требало рајско дрво исцелити, и страдањем Нестрадалног на дрвету крста, разрешити страдање осуђенога (човека). Зато слава Христе Царе твоме о нама мудроме промислу, којим си све спасао, као благ и Човекољубац“ (Слава и сада на Господи возвах, из службе празника Воздвижења Часног и Животворног Крста).
Овако црквени песник велича Часни и Животворни Крст Господњи, као символ наше вере и оруђе чијом се силом и славом спасавамо. Крст и Васкрсење чине двоједну и недељиву целину. Кроз целокупну историју људи су се питали како то да крст који је био оруђе за извршење смртне казне, примењиване над највећим разбојницима и злочинцима, сад одједампут, за нас хришћане постаје сила Божја и истинско знамење Божјег чудотворног присуства и дејства међу нама и у нама. У Цркви се све збива у знаку Крста; у богослужењу се осењујемо знаком Крста, ван богослужења исто тако – у свакој прилици. Тиме ми не призивамо само помоћ Божју него и реално добијамо благодат, снагу и благослов од Господа. Наша помесна Црква је, ваистину, благословена чињеницом да се честица Часног и Животворног Крста данас чува у Цетињском манастиру, од чијег основања и изградње се ове године навршава 540. година.
У недељу по Воздвижењу, у јеванђелском чтенију слушамо о важности ношења крста што је и саставни део хришћанског етоса и живота. Овом јеванђелском перикопом Црква нам открива значење хришћанског подвига: „Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24). Узимање свога крста, одрицање од себе грешног и нечистог, као и следовање за Господом – основа је хришћанског подвига који нам Црква открива. Сваки човек да би започео истински хришћански живот, мора прићи Христу, следовати Му и научити се од Њега: „Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11, 29).
Како да носимо свој крст? Многобројни свети оци и учитељи Цркве, говоре да је, пре свега, потребно да се наоружамо трпљењем, а трпљење је, према речима Светог Јована Лествичника, „припрема себе на очекивање свакодневних невоља“. Живимо у времену које собом носи велику ужурбаност и индивидуализам, што за крајњу последицу има отуђеност од других људи, а врло често и од Бога. Ношење крста подразумева подвиг жртвене љубави према свима, према свакоме човеку који се нађе на нашем животном путу. Када кажемо љубав, не мисли се на љубав речима, већ на искрену и жртвену љубав која је делима потврђена. Нажалост, данас су речи волим те, изгубиле на тежини, олако се изговарају, а са друге стране, све ређе се потврђују конкретним делима. Волети некога увек подразумева (по)двиг, искорак и покрет, а неретко и устајање из комфора у који смо се услед своје самодовољности уљуљкали. Љубав је императив, а ношење крста које није поткрепљено делима љубави, не води ка циљу. Ношење крста је жртва и подвиг према ближњима. Човек данашњице за све, па и за смернице духовног живота, тражи рецепт и некаква готова или инстант решења. На питање како знати да ли је наше ношење крста утемељено на правим основама и трасирано добрим путем, сами себи можемо дати одговор. Ако смо свој живот сагледали очима јеванђеља и вечних вредности, ако истинском љубављу грлимо свакога човека, ако се клонимо греха, а држимо врлине, ако наш пут ка Господу води преко другог човека, онда је наше ношење крста благословено и плодоносно.
У данима попразништва празника Воздвижења, Црква пред нас износи пресветли пример Светог Иринеја епископа бачког исповедника вере и Светих мученика бачких, чији пренос моштију прослављамо 19. септембра / 2. октобра. У овај празнични дан, свеколика пуноћа Епархије бачке, сабира се у име Божје и предвођена својим предстојатељем прославља патрон, односно молитвене покровитеље. Живот и дело Светог Иринеја епископа бачког исповедника вере, пример је непоколебивог и истрајног ношења животног крста. Свети Иринеј је носећи свештени омофор архијерејског служења постојано носио свој, али и крст повереног му свештенства и верног народа. Бивајући епископ Цркве Христове у тешком времену, до данас нам је оставио снажну поруку да у делима љубави и ношењу крста који је стављен на наша плећа, нема колебања и одступања. Овај новопројављени угодник Божји је и у најтежим тренуцима свога живота, постојано носио крст, срцем и уснама молећи се за свакога човека, па и за оне од којих је страдао и био (про)гоњен. Његово исповедништво вере и спремност да и живот свој положи за Господа, сведочи да је семе речи Божје у његовом срцу и васколиком бићу, нашло плодну земљу и родило многоструке плодове. Ваистину, он је био истински крстоносац и христонoсац, али и сведок да свако време рађа нове светитеље.
Угледајући се на поменуте светитеље, а оснажени силом Часног и Животворног Крста, одбацимо из свога живота грех и сваку нечистоту а пригрлимо врлину. Обратимо пажњу на људе који нас окружују, они су наша вечна браћа и сабраћа, они су нам од Бога даровани. Не заборавимо, у нашем животу нема сувишних и небитних људи, јер је сваки човек боголико биће. Ако правилно носимо крст и следујемо Христу, све животне тешкоће и слабости победићемо силом крста. Свако дело љубави које покажемо у односу према другоме човеку, један је корак више у ношењу нашег крста. Следујући Христу и носећи крст, учимо се љубави и добрим делима. Нека нам Васкрсли Господ буде надахнитељ и помагач у свим данима нашега живота.
Извор: kinonija.rs
