Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је у 14. недељу по Духовима, 29. септембра 2024. љета Господњег, литургијским сабрањем у Цркви Св. Николе у Котору и извршио освећење обновљеног храма.

Његовој светости су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа: митрополити црногорско-приморски Јоаникије, далматински Никодим и захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије, епископи будимљанско-никшићки Методије, новобрдски Иларион и диоклијски Пајсије у молитвеном присуству свештенства, монаштва и благочестивог народа.

Патријарх српски је архијерејског намјесника которско-тиватског, протојереја Немању Кривокапић произвео у чин протојереја-ставрофора. Заблагодаривши на дару и указаној части, отац Немања је казао да је част носити крст који је симбол побједе Бога над ђаволом, симбол побједе живота над смрћу: „А исто тако и симбол хришћанскога живота на који смо сви позвани, који је пун одрицања и жртве за друге, као као што нас је и Спаситељ и позвао: Ко жели да иде за мном, нека узме крст свој и нека иде за мном. Тако ћу и доживјети овај ваш дар за још истрајнији и бољи рад на пастви која ми је повјерена.“

У архипастирском слову Патријарх Порфирије, тумачећи данашње јеванђелско зачало о царској свадби, подсјетио је да је Господ проповједајући онима који су били гладни и жедни истине, правде, смисла живота, најчешће говорио у причама те да Његова ријеч није била апстрактно мудровање, већ су Његове приче биле најчешће параболе, метафоре, алегорије, приче за које су подаци узимани из обичног, свакодневног живота људи којима се обраћао. Свака ријеч коју изговара сам Господ има свој дубоки смисао и сада и у прошлости, у будућности, у вјекове вјекова.

„Наш Господ, говорећи о најдубљим духовним вриједностима, у конкретном случају о Царству небеском, опет користи једну причу из свакодневног живота, причу коју свако може да разумије, како би описао најдубљу тајну – тајну Царства небеског. Говори о свадби као слици Царства небеског. Господ каже: Царство небеско је као свадба. Дакле, слику свадбе Господ користи да би показао тајну Царства небеског, а овдје се ради о свадби царевог сина и цар позива све на ту свадбу“, бесједио је Патријарх српски, подсјетивши да свадба није ништа друго него љепота и благослов, благодат и радост, догађај у којем учествују сви и свима се указује иста част и пажња, и сви имају исту могућност да се радују, независно од било које спољашње категорије.

Цар све позива на свадбу, све позива у радост, он је дарује. Међутим, да ли ће царева радост бити радост свакога и да ли ће се свако на исти начин поставити у односу на његов позив, зависи од званица. У данашњој јеванђелској причи многи су се одзвали, а неки заузети својим пословима, боље рећи својим личним, појединачним интересима, индивидуалистичким интересима, нашли су изговор.

„А има ли веће части него да неко буде позван у дворе цара и учествује у царевој радости? Није ријеч овдје о томе да ови који се нису одазвали, бивају због тога кажњени. Не, него су они сами опредијелили своје мјесто, које је, по овој причи, мјесто мрака, туге, шкргут зуба. То мјесто јесте адско мјесто, које је удаљено од царевих двора. Дакле, иако су сви позвани, мало је одабраних, а ко је одабран није у руци господара и цара. Не одлучује он ко је одабран, јер њему су сви одабрани. Они који нису одабрани, сами себе нису одабрали и тако су остали изван контекста, изван простора радости“, казао је Патријарх.

По његовим ријечима није ријеч о томе да су материјална добра и материјални разлози сами по себи за осуду и одбацивање, него је ријеч о томе да они треба да буду у лествици вриједности, приоритета, постављени на своје мјесто. Другим ријечима и материјална добра, и вриједности, су позвана да буду духовни, тако што ће претходити духовном, тако што ће приоритет бити духовно. Приоритет ће бити Царство Божије:

„Приоритет ће бити царев двор и царева радост на коју смо позвани, а то је Царство небеско. Јер само онда када је у темељу земаљских вриједности, парадоксално, а у вјери је све парадоксално, и у присуству Божијем све има обрнуту перспективу, само онда када је Царство небеско у подножју царства земаљског, земаљско добија своју пуноћу и свој смисао.“

У причи о царској свадби у којој је Господ позвао све људе, или цар позвао на свадбу свога сина све и свакога, домаћин је препознао да неко нема свадбено рухо. Наравно, како је казао Патријарх, да у првом плану ту стоји труд и напор да живимо врлински, јер наше рухо није само спољашње рухо. Суштинско, дубинско рухо јесте унутарње, духовно рухо, врлина, добродетељ, у коју смо обучени:

„И цар препознаје у једноме, који је дошао, да се није трудио, да му није била примарна врлина и добродетељ чињења добра у животу, него опет његов лични, појединачни интерес. Појединачни, индивидуалистички, што значи онај који га одваја од другога, онај који у другоме види такмаца, противника, непријатеља. Али предање наше Цркве види још једну димензију оних који нису обучени у рухо свадбено. То су они који су пуни себе, горди, који немају смирења, смирења не као психолошког расположења, смирења као самоконтроле, него онтолошког, суштинског смирења, што значи самоспознаје да кад чиним добро не чиним ништа велико. Природно је да чиним добро и из тога разлога не треба да мислим да сам бољи од других, јер сам учинио само оно што ми је дужност, што је исправно, нормално и здраво, што одговара здравој и нормалној људској природи“, поучио је сабране Патријарх српски г. Порфирије.

Дакле, додао је Његова светост, у свадбено рухо није обучен онај ко је испуњен самољубљем, гордошћу, онај који чак и када чини добро заправо греши, мислећи да је то нешто велико:

„У Царство Божије улазе смирени, скромни, који своје таленте и дарове користе да би славили Бога и да би служили другима, да би градили заједницу са другима, са ближњима. Притом сваки човјек је ближњи, позвани смо да га видимо као ближњег јер сваки је саздан по слици и прилици Божијој.“

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије на крају је поручио да у дому царевом има мјеста и када читав свијет уђе, зато што је љубав Његова безгранична, што су срце и груди Његове толико широки да читав свијет и сви људи могу да стану, а само је потребно да се обучемо у свадбено рухо, које није ништа друго него наша жеља и чежња за домом царевим, за домом Божијим.

„И свијест о томе да ма шта и ма колико чинили, никада не можемо бити достојни. Можемо рећи, да једино што нас не удостојава да учествујемо у свадби сина царевог је да мислимо да смо достојни. Царство небеско јесте и Света литургија и ту нам Цар даје Сина свога, да причешћујући се Његовим Тијелом и Његовом Крвљу постанемо суграђани, или сутјелесници, сукрвници, пуноправни грађани Царства небеског. И једино што нас чини да нисмо достојни учешћа у тој тајни јесте управо самозаљубљена, гордељива, егоистична осјећања да смо достојни. Господ нека нам буде свима милостив, да имајући смирење и скромност, трудећи се колико год можемо да чинимо врлину, да будемо добри како би нам било боље. Да нас помилује, а ми да га увек славимо, Њега Једнога у Тројици, Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вјекове вјекова, амин!“

Митрополит Јоаникије: Обнова овога светога храма служи да бисмо се и ми духовно обнављали

На крају Свете литургије, сабранима се обратио Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије који је заблагодарио Његовој светости на љубави и очинској бризи за нас, за цио српски народ, а посебно због његовог доласка у Боку которску, да да пуноћу духа, благослова, пуноћу љубави Божије у свечаностима, јубилејима у Бијелој и Котору.

„Ваша служба је служба обједињавања свих у Христу Исусу, у Духу Светоме, у једној вјери, у заједници, у љубави Божјој. Ви нам доносите благослов Светога Саве, Светих апостола, гдје Ви дођете, служите и говорите, проповједате ријеч Божију, ту је пуноћа не само наше помјесне Српске православне цркве, него то је она пуноћа која се поистовјећује са пуноћом једне свете саборне и апостолске Цркве.

Данас сте извршили освећење овог обновљеног храма, призвали Божији благослов, Божју милост и свјетлост на овај свети храм изнова. Много је уложено у обнову овога светога храма и онога што се да очима видјети и много више онога што се не види. Када освећујемо и обнављамо храмове и ми сами се обнављамо. И обнова овога светога храма служи да бисмо се и ми духовно обнављали и да бисмо се потрудили и оно што се види, а још много више да учинимо напора пред Богом, пред лицем Божјим, молитава, труда, љубави, добрих дјела, да учинимо да бисмо се и ми духовно обновили и да бисмо припремили своја срца и своје душе да буду сасуд и стан благодати Божије и Духа Светога, Бога живога и истинитога. Нека је срећно ово обновљење!“

Општини Котор захвалница; Орден Светога Саве Војину Лазаревићу

На крају Владика Јоаникије је заблагодарио свима који су помогли обнову овога светога храма и посебно истакао Општину Котор, којој је уручена захвалница Црквене општине за значајан допринос у санацији Катедралног храма Светог Николе у Котору. Орден Светога Саве је уручен Војину Лазаревићу, адвокату и председнику Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора, за вјерност Цркви Божијој и изузетан допринос у обнови храма у Боки которској.

У име Општине Котор, предсједник Владимир Јокић је Патријарху српском, као сјећање на ову посјету, уручио средњовјековни Статут града Котора на латинском и српском језику. Такође у знак благодарности, СПЦО Котор је Патријарха даривала иконом Светог Саве.

Весна Девић
Фото: Жељко Драшковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска