Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Воздвижења Часног Крста, у петак 27. септембра 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог архангела Михаила, у Андријевици.
Саслуживали су: архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској, протојереј-ставрофор Боро Врховац, архијерејски намјесник берански, протојереј-ставрофор Синиша Јанковић, јеромонах Михајило (Пајовић), игуман манастира Костриковача, јеромонах Георгије (Рајаковић), игуман манастира Брезојевица, протојереј Бојан Радуновић, јереј Миленко Ралевић, архиђакон Јаков (Нинковић).
Након читања светог Јеванђеља бесједу је произнио о. Петар (Драгојловић), честитајући данашњи велики празник Воздвижења Часног Крста Господњег, најсјајнијег, најсвјетлијег, најрадоснијег символа у хришћанству.
„Крст је, како каже стара богомољачка пјесма, и сила, и знамење и спасење. Крст је у старом свијету био символ страдања и поруге, на неки начин, а у вријеме Христово Он Који је бесмртни Бог дао је нову силу, нови смисао крсту и он више није оруђе срамоте, него је он символ и оруђе побједе. Права сила и право знамење. Крст је оно што је Свети Сава, наш први архиепископ донио српском народу као велику, радосну вијест, као символ подвига и жртве, прије свега, богочовјека Христа преко Чије смо се жртве и ми спасили и спасавамо. Свети Сава је пронио ријеч о крсту Господњем кроз све српске земље, а посебно, чини ми се, кроз Рашку земљу, јер она је била централна земља тадашње српске државе, а ови крајеви су припадали, управо, Рашкој земљи. Стара предања која су везана за Светог Саву везана су и за ове крајеве“.
„Крст је, како каже данашњи Апостол, ријеч о крсту је лудост за оне који гону и, заиста, чак, и људи који су крштени а не живе онако како треба да живи крштени човјек , на крају одступи од благодати крста, од свјетлости крста, од радости крста и крст му постане стран и лудост, а камоли за оне који нијесу крштени. Крст Господњи је сила Божја нама који се спасавамо, сила огромна, сила која нам даје радост, сила, потврда и печат љубави Господње. Бог није остао странац тамо неки незаинтересовани Алах који са висина посматра човјечанство а није сишао и постао један од нас. Не признајемо таквог Бога и не признајем таквог бога, како каже Свети Јустин Ћелијски, који није постао човјек. Тај господин који није хтио да се спусти и постане један од нас, то није прави Бог. То је лажни Бог, то је тај алах“, рекао је о. Петар.
Додао је да је „наш истинити Бог постао један од нас, постао човјек, узео све наше осим гријеха“.
„Понио је сву тегобу последица људског гријеха, сав гријех људски својм жртвом уништио на крсту и обесмртио поново род људски. Има ли онда љепшег и светијег знамења, него крста златнога, часнога, животоворнога кроз кога се божанска сила излива на читав свијет, који краси и наше храмове, и наше домове, који краси и наше груди, јер сваки хришћанин носи крст, који украшава читаву васељену. Крст је најљепши символ љубави, јер љубав грли све и сва. И Христос, када је разапет на крсту, Он је раширио своје руке и тим рукама загрлио читав свијет и рекао ону чудесну реченицу, коју сви треба да памтимо: Опрости им, оче, јер не знају шта раде, за род људски. Када људи гријеше они не знају шта раде, несвјесни смо колико гријешимо Богу и себи онда када гријешимо“.
„Бог је дао Цркву Његову свету Светосавску, Српску православну Цркву, једну од помијесних Цркава једне свете васељенске јединствене Цркве православне да нам се и кроз тајну крста открије тајна вјечног живота. Ми данас пјевамо: Крсту твоме клањамо се, Господе, и Свето Васкрсење твоје појемо и славимо. У исто вријеме се клањамо крсту и покалањамо боловима које је Он трпио за нас и ради нашег спасења, не за себе јер Он је био без гријеха, а у исто вријеме, славимо васкрсење, јер, шта је крст, шта је Голгота? То је зора новога дана, то је зора васкрсења, а васкрсењем је разрушен ад, васкрсењем Христовим он је опустошен и гледајте какав је радост крста Господњег“, бесједио је архимандрит Петар.
Оно што Бог хоће и жели, навео је он, највише жели на овом свијету, јесте да се непрестано радујемо Њиме.
„Ако се Њиме не радујемо наша ће радост бити пролазна, краткотрајна и врло брзо ће се угасити. Зато хришћански живот јесте, прије свега, заједница са Христом, гледање у Христа, грљење са Христом кроз молитву, кроз дјелање нашег унутрашњег човјека, кроз причешћивање светим божанским енергијама, свјетлошћу Његовом, кроз непрестану молитву, кроз кратке вапаје срца који нас везују и за крст, и за Голготу, и за Васкрсење, и за онај небески Јерусалим и за Царство небеско – нашу истинску отаџбину, како је у Светосавској филозофији живота говорио отац Јустин Ћелијски. Светосавље није ништа друго него православни живот, православна вјера исказана на српски начин и потврђена српским искуством, чији је темељ само Он богочовјек Христос, непролазна личност у свим свјетовима, једини Спаситељ, алфа и омега, Онај без Кога се нико не може спасити у овом свијету“.
„Та истина, изречена устима Светог Саве и свих његових наследника, епископа Српске Цркве до данашњег дана и нашег драгог Епископа Методија, мог давнашег пријатеља и брата, и овдје се благовијести, поново, у његовој омиљеној Рашкој земљи. Овдје, међу православним Србима и Српкињама који знају ко су и шта су, ко им је духовни отац и којим путем да иду, а тај пут је узак и трновит, то јесте голготски, крстоносни али, у исто вријеме, радостан. Ако само носимо крст, а радости нема, одустаћемо, а ако се само радујемо а ништа нас не жуља, погордићемо се брзо. Помислићемо, човјек је склон да помисли да је неко и нешто, него, управо, то хришћанство, чаша меда иште чашу жучи, смијешане најслађе се пију. То је наша вјера. То је побједа хришћанства, то је радост крста, то је и данашњи дан, торжествени, славни када је Света царица Јелена чудом Божјим нашла крст Господњи у Јерусалиму и рукама Светог Патријарха Јерусалимског Макарија високо га уздигла у небо да све поднебесне силе сатре и удаљи од рода хришћанског, да засија небом и земљом свјетлост непролазна божанска Исусова која кријепи све и сва“, казао је о. Петар.
Зато, додао је он, у данашњи дан јесте радост, без обзира што је Крстовдан јер крст јесте радост, јесте и жртва.
„Наша жртва је увијек радостотворна, не жртва очајничка. Ми нисмо будисти да очајавамо и бјежимо од живота у нирвану да би тако нашли смирај од патње, не. Хришћани смјело гледају стварности у очи, а прије свега Господу Исус Христу у очи Његове благе, као Петар који је ходао по мору и рекао: Господе, реци ми и да ја ходим по мору. И ми ходимо по мору онда када гледамо у Његове очи, када смо са Њим, онда је све могуће, и узбуркано море искушења овога свијета неће наудити човјеку. Ни вјетрови, олуја, ни разни напади с лијева, с десна, човјек неће примјетити зато што зна силу имена Господњега која је Исусово име, који зна да је Он Бог Који је постао човјек и да нема невоље, безизлаза и лавиринта из којег нас Он неће извући. Нема таквог стања“.
„Зато нам је Бог дао Цркву светосвску, православну да се у њој и њоме радујемо, да јој будемо вјерни до смрти, да ми као православни хришћани знамо да све благодати Цркве на свој начин испоштујемо и искористимо на наше спасење, да обадвије дојке Мајке која се зове Црква дојимо. Он је глава Цркве Богочовјек Христос, двије природе, божанска вјечна и људска и, гле, ми се на светој Литургији причешћујемо Његовим Тијелом и Његовом Крвљу, Његовом човјечанском природом, али не само човјечанском јер је Његова природа човјечанска увијек везана са божанском природом, испуњена њоме тако да се причешћујемо прије свега благодаћу живога и бесмртнога Бога. Има ли веће среће у свијету, шта ће више човјеку него да буде Христов? Ако је Христов, Христос је у њему, ако је Христос у нама Царство небеско је већ у нама и ми смо већ овдје постали грађани Царства небеског које је једина наша истинска отаџбина којој тежимо“, поручио је архимандрит Петар.
По завршеној Литургији вјерном народу обратио се Преосвећени Епископ Методије:
„На здравље и на спасење света Литургија, Свето причешће. Нека вам је са срећом, срећан и благословен овај дивни празник Воздвижења часног и животворног крста Господњег. Мало крајева земаљских има ту част, поред Свете земље, да у себи чува честицу животворног и часног крста Господњег, а ови простори Црна Гора, на Цетињу, у Цетињском манастиру има честита часног и животворног крста. и један храм мали, црквица, у једној од највећих светиња српског рода, манастиру Острогу, је посвећен Воздвижењу часног крста. Свих ових вјекова прохујалих, и до краја свијета и вијека ће тако бити, они који су за Христом ходили, за Њим гредили били су у сјенци часног и животворног крста, стојећи заједно са Богомајком под распећем Христовим и љубљеним Његовим учеником и Мироносицама“.
„Велики Његош је рекао: Крст носити нама је суђено, а и Господ је рекао: Ко хоће за мном да иде, не ко мора или ко је приморан или условљен, него по својој доброј вољи крене за мном, нека узме крст свој. Крст је све оно што нам Господ шаље у овом животу да без отпора, роптања, мирно узмемо на плећа своја, чак и оно што нам дају наши ближњи, да понесемо и да кротко и смирено идемо на голготу. Петнаест година Бог је дао да овдје у овом светом храму, крст донијет из Свете земље мироточи. То је велики благослов и утјеха за све оне који иду смирено и тихо, кротко и молитвено за крстом Христовим. Нека вам је са срећом овај дивни, радосни празник. После Васкрсења Христовог и крст је постао радост и све што је у вези са Христом постало је радост. Све је освештано, освијетљено, благословено омивено божанском љубављу и светошћу“, поучавао је Владика Методије, наводећи да какве год тегобе биле у овом привременом и кратком животу, оне су слатке ако дубоко у себи осјећамо божанско присуство и Његову близину.
„Без Њега и сва блага овога свијета горча су од чемера. То ми знамо да су све те сласти и мамеовога свијета, које нас маме и призивају, само споља спатке кад их пробамо, а онда у стомаку осјећамо велики горчину свих сласти овога свијета. А крст Христов, колико год изгледао страшан и одбојан, неприхватљив, поражавајући као симбол нечијег неуспјеха и, по логици ова свијета, кад га примимо на себе с благодарношћу, молитвом, смирењем и повјерењем у Бога, он ће нас преобразити као што је преобразио овај храм, као што је преобразио и овај свијет и сваку душу хришћанску која смирено иде и носи свој крст, свједочи Христа и божанску љубав у овој долини плача“.
„Никад то немојте заборавити. Колико год нешто изгледало тешко, ако је по благослову, знајте, да ће бити слађе од меда на крају. Више пута смо се у свом животу освједочили да је то тако. Само треба истрајавати, никад то не треба заборављати, а онда ће Бог стоструко да у свему благослови и да нас мајка Божја својим омофором закрили и чува својим Покровом у све дане живота нашег. Овај празник је чудесан сам по себи, зато је и црвеним словом, пости се као сјећање на Христово страдање, али, у ствари, велика је радост и благослов данашњи дан. Откривен је од царице Јелене, у 4. вијеку, закопан од Јевреја на Голготи, на неком мјесту гдје је после цар Хадријан, Римљанин, паганин, подигао незнабожачки храм и прошло је неколико стотина година, а онда, преко неког старог Јевреја, који је знао гдје су три крста са Голготе закопана, он је рекао, а царица Јелена наредила да се сруши пагански храм“, рекао је Епископ.
То је, по његовим ријечима, симболика јер је паганство и незнабоштво хтјело да сакрије и затрпа животворни крст и истину.
„У свом времену бива разорен тај храм, откопана та три крста и као што знате из Житија светих да је у том моменту пролазила нека поворка погребна са мртвацем. Онда је патријарх рекао: Дајте, да бисмо знали који је од ова три крста Хрситов, да ставимо на тог покојника и кад су ставили трећи крст овај је оживио. Довели су и неког болесника, од неке тешке болести, који је коснувши се крста Христовог истог тренутка се исцијелио. То су била знамења да је то крст Христов. Једна честица се налази у Цетињском манастиру. Поред тога се налази рука Светог Јована Крститеља, десница која је Господа крстила у ријеци Јордану, управо она која му се спустила на главу кад Га је погружавао“.
„Ако смо један дан устали и пробудили се, и започели да се нисмо овога сјетили којим благословима смо благословени, то је велики наш недостатак и промашај, погрешан почетак а онда свих оних благослова се сјетите којима вас је Господ благословио од рођења до данашњег дана и на свему Му благодарите. Управо ово сабрање зове се захваљивање, евхаристија, то значи захваљивање, благодарење за све, почевши од привођења из небића у биће и постојање, и давања свих дарова да се родимо у овом народу, у овом простору, у оваквим светињама, крштени, хришћани, православни. Све смо то забадава добили, запамтите, ако не умијемо да кажемо макар хвала, губиће се та сила коју смо забадава добили, повући ће се благодат Божја. Да тога будемо сваког дана свјесни“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
