Поводом 100 година од Великог рата и 70 година од мученичке смрти славног претка Благоја Мићковог братство Крушића је, у уторак 23.септембра 2014.године, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, организовало вече сјећања под називом "Витез Благоје Мићков Крушић“.

"Свако сјећање, ако се темељи на будућности, на Царству небеском, тамо гдје ћемо се сви окупити око Господа нашег Исуса Христа је право, непролазно, истинско сјећање. А наших предака једино можемо да се сјећамо на тај начин када се молимо за њихове душе и обиљежавамо њихов спомен. Ова вече је управо, најљепши показатељ како се не заборављају славни преци и да тако заслужимо да се и нас неко сјети када одемо Господу на истину“.

"Честитам мом драгом колеги, пријатељу и брату оцу Драгану Крушићу на труду и љубави које је исказао према свом претку, обиљежавајући сјећање на њега и његову славну, честиту, поносну, храбру, јуначку душу и име“, рекао је, благосиљајући сабрање јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.

Академик Зоран Лакић је казао да међу читавом плејадом тих до скора незнаних јунака са Цера, Колубаре, из одбране Београда, чувене Мојковачке битке, пробоја Солунског фронта, стоји име и витеза јунака Благоја Мићунова Крушића, који је за показану храброст и јуначка дјела одликован Златним орденом Карађорђеве звезде са мачевима, руским царским одликовањем – Георгијев крст, француским Орденом легије части, двијема медаљама Обилића.

"Поменуо сам само најзначајнија одликовања. Такав јунак је у освит слободе ликвидиран 17.августа 1944. као тобожњи издајник и народни непријатељ. Ни данас му се за гроб не зна. Али је рехабилитован 2007. То је тужна прича. На другој страни, народ га памти на сасвим други начин. И књиге су написане о њему и познати пјесници су му стихове посветили, као на примјер Матија Бећковић“.

"За очекивати је да му локална власт у овом слободарском граду постави, макар, бронзано попрсје или макар да њега и његове другове срећемо на улицама које носе њихово име. Тако се одаје дужна пошта нашим јунацима са којима је и мала Црна Гора – прометејски велика“, нагласио је академик Лакић.

Витез Благоје Мићков Крушић родио се, подсјетио је публициста Ђуро Кривокапић, у Приградини, али се огласио и прославио у Србији. Ђед му Ћетко са сином Мићком и унуцима Стеваном и Благојем преселио се у Дабиновце у Куршумлијски крај кад је Благоје имао само осам година.

"Таман кад пристиже за боја указа му се прилика да се искаже као јунак и витез. Кад са дружином наиђе мајор Војо Танкосић затече Благоја гдје стријеља кроз прстен јабуку попут Милоша Војиновића или хајдука Станка. Тако Благоје лако положи тест код Танкосића. Благоје крену у хајдуке, а од оца Мићка доби благослов на велики сретни пут – на пут части и слободе. И, заиста, Благоје показа како се иде у легенду. Сузбијао је Турке, одгонио Арбанасе, Бугаре живе хватао. На Швабе без узмаха јуришао, никакву живу силу признавао није, ни пред ким у боју није узмицао“.

"Из комитовања са Танкосићем иде у Балкански рат, из Балканског у српско-бугарски, а онда у најстрашнији – Први свјетки рат. Нижу се бојишта од Цера, Колубаре, Космаја, Призрена, Струге, Куманова, Царева Села, Елбасана, Валоне, Крфа, Кајмакчалана...Његова сабља и десница рука једнако је царствовала и на равнинама бојним Косова и Метохије. Пред његовим јуришом падају ровови, шанчеви и узвишења, а какав је тек ратнички морал требало показати кад је Франц Јозеф запријетио. Не плаше се витезови српски, љуто се боре, међу њима Благоје Мићков Крушић који пет тешких рана задобија, али се брзо опоравља као из митологије“, бесједио је Кривокапић.

Тешко је набројати сва одликовања која су засијала на грудима овог витеза-јунака. Лично су га одликовали регент Александар, војвода Бојовић, војвода Мишић, војвода Степа, генерал Гијом, изасланик врховне команде, изасланик руског цара, руско и француско посланство.

"Дочекао је зли вакат да види како сурова њемачка чизма гази његову свету Србију, а синове му одводе у њихове казамате. У кућу Благојеву 17.августа 1944. Банула је ОЗНА. Подказивачи и егзекутори, везали су га, водили на стратиште, мучили, понижавали и уморили нечовјечном смрћу, а његова одличја и оружје опљачкали“.

"Морамо се споменути, овом приликом, да је много и превише оних што су уморени као и Благоје Крушић мученичком смрћу, али се о њима и не говори. Није свако од њих имао Драгана Обрадова да толики труд уложи и дивне сараднике пронађе, те да освијетли пут славног претка“, нагласио је Кривокапић.

У вечери сјећења на Благоја Крушића, али и на стотине хиљада његових сабораца из Првог свјетског рата који су учествовали у великој епопеји српског народа учествовао је др Будимир Алексић.

"Гвоздени пук је био један од стотину српских пукова, једини од тих стотину који је добио назив Гвоздени пук, иако су се сви српски пукови храбро борили. Тај назив су овом пуку дали спонтано припадници осталих српских пукова и оно што је посебно важно и занимљиво за историјску науку јесте да је Гвоздени пук једини који је сачувао своју архиву. Дакле, Благоје је оличење српске идеје и српског страдања, српске голготе и српског васкрса у Првом свјетском рату. Без обзира на овај актуелни историјски ревизионизам који данас влада у европској, па и у нашој историјској науци, који жели да ствари преокрене наопачке, да Србију оптуже за Сарајевски атентат и за изативање Првог свјетског рата, за сва страдања и последице које су проистекле из тог Првог свјетског рата, чињеница је да је мала Србија заиста учињела један невиђени подвиг и да је то скупо платила и доживјела демографски губитак од кога се ни данас није опоравила о чему најбоље свједоче подаци“.

"У периоду од септембра до децембра 1914.године од Церске битке, Колубарске, битака на Дрини, одбране Београда, Аустроугарска војска је изгубила 270 хиљада војника и официра, а српска војска је изгубила око 160 хиљада бранилаца. 1915. Србија је мобилисала 40 хиљада малољетних дјечака, 30 хиљада њих је страдало од глади и болести преко Албаније, неколико хиљада је стигло на острво Видо и тамо је умирало по 300 дјеце дневно. Гробница им је била плаво Јонско море. 370 хиљада војника Србија је изгубила у Првом свјетском рату, а милион и стотину хиљада цивила. Дакле, скоро трећина укупног становништва и око 50% мушкараца“, навео је Алексић.

На огњишту се човјек учи како мора и треба да се управља, а Благоје је ту школу добро изучио под кровом својих предака, у дому свог оца Мићка, рекао је књижевник Чедо Баћовић.

"Ту је Благоје спознао да је живот вучје вијалиште, а да ријеч треба добро просијати, па је тек онда пустити у свијет. Ту се учио, не по законима књига, но по људским законима који су говорили да је обаз најскупљи ко га зна цијенити, да је лакше бити нечовјек него човјек и да се јунак двапут рађа, први пут кад на свијет дође, а други кад јуначки погине. Зато и не чуди откуд се и Благоје такав испилио“.

"Благоје није оставио блага на камаре, али је зато на племенском стаблу Бањана оставио једно велико, чисто и свијетло име. Његова смрт је један чин античке драме“, запазио је Баћовић.

Програм ове вечери, коју је водио Драгутин Драга Перовић, употпунили су глумачким наступима: Спасоје Томић, Марко Ковачевић, Филип Вучић и Урош Радовић, чланови Братства православне омладине Светог Василија Острошког из Никшића, пјесник Драго Паповић из Гацка, епски пјесник Божо Ђурановић и гуслар Славко Горановић.

Фото Жељко Шапурић